Proslo je sest meseci, kako me je ljubavnica jednog glumca, vrlo slatko pohvalila da sa uzivanjem cita moje beleske, pesme, moja pisanija uopste. Ona je moze se reci vezana indirektno za psihologiju kao nauku, i njena razmisljanja o mojim pisanijima su ponavljam bila inspirativna za moj um. Objasnila mi je da je dobro sto tako pokazujem svoje emocije, i ulazim u neku vrstu moze se reci licne “ masine za ciscenje “ ( mada je malo “ zakucasto “ , sto te moje misli cita siri fb auditorijum ). Juce sam pre ovog pocetka “ Nedelje Prastanja “( kod nas ortodoksnih ) pokusala da udjem sama u taj proces, ne bi li kojim slucajem bila spremna za post. A pocetak posta podrazumeva oprost. I onda sam shvatila da ja nisam duboko spremna da oprostim ni sebi, a ni toj drugoj strani. Mislila sam da mu juce na neki indirektan nacin, nesto vezano za posao kojim se bavi.. pomognem, pa cu onda moci mirne glave, srca, uma da udjem u post. Moja misija se pretvorila na kraju u jedan djavolski krug, u kome su se iste misli vrtele neprestano, i sve se zavrsilo u suzama. Nisam ja ni dugotrpeljiva, a ni mudra, ja sam samo jednostavno emotivno neinteligentna zena, i nista vise, i nista manje. Mnogo je jednostavije da sedim i placem, i oplakujem zivu sebe, nego da udjem u taj proces prastanja. Nije da nisam pokusala. Istina je da jesam. Sad bi on da kojim slucajem prica sa mnom , rekao :” A sta ima njemu da se oprosti ? “ E pa ima…Ima mnogo trenutaka koji se moraju oprostiti. Trenutci u koje smo svesno uvukli jedno drugo, i on je izasao nepovredjen, a ja kao posle Kosovskog boja. Ja jos vidam rane. Zapravo, ja sam toliko luda u tom svom nazovimo bolu, da te iste rane, stalo kopam, kao ivicom noza ih bodem. Taman one zarastu, i budem na pragu samoizlecenja, i ja opet iz svog mazohistickog poriva, i jedne odvratne samodestrukcije udarim na njih. On je miran u svom ludilu, i ja ga nicim ne remetim. Mene remeti njegovo bitisanje u gradu u kom jesmo. I vrlo ziv, i zdrav lek, da se sve ne bi zavrsilo tragicno odvec po mene, je moj odlazak iz istog. I ja cu otici…Da se vise ne bih igrala svog licnog “ Kosova “ , i vodila imaginativne bitke u glavi, ja cu otici…A svaki odlazak je otvoreni put da se novo nesto gradi, radja, nesto sto ima smislenije obrise.U duhu tih novih pocetaka , ucicu ono sto volim, bicu daleko od “ sranja koja sebi pravim “ , i iskreno se nadam da ce mi dragi Bog dozvoliti da sve ovo zaboravim. Nekad sam razmisljala kako je ljudima koji imaju Alchajmer, mozda bolest i blagodat, jer ih je Bog verovatno sa razlogom uveo u te borbe , borbe zaboravljanja. Ok, mislim se…zaboravi se i lepo, ali je jos bolje sto se zaboravi ruzno. Iskreno, daleko od toga da mislim da je Alchajmer blagodat, ali Bog zna sta radi. Ako mi se nekad desi ta bolest, nadam se da ce Bog biti toliko milostiv da mi dozvoli da ga se vise NE SECAM.
Ana Matavulj, jedna od zivih spisateljica…
