Zivim za to da postanem trajno nedostupna. Ovo nije ni metaforicno, niti nesto cime zelim da pokazem svoju raskalasnu prirodu, ili da istaknem umor od ljudi. Naprotiv, zelim da pripadam Nekom, i da budem trajno nedostupna. I sama rec “ nedostupna“ …zvuci nekako rogobatno, drsko, bezobrazno, nadobudno…a oku bludno .
Ima u meni tog mazohizma, te borbe…da se dopadnem po cenu rana. A mogu li bas sve rane da zacele, ako postanem nedostupna? Uh…pa nece da moze ..
I kad postanem nedostupna, uvek ce neke tudje oci gledati u mene. I ja volim taj “ siptarski model“ da budem uvek iza muza… Nisam ja uopste dominantna, ja sam rodjeni provokator…i neko ko ne razmislja uvek bez maca…U tome je moja snaga i zelja za pripadanjem sve jaca.
Pokusavam da saberem misli..ali mi ne ide. Ide mi samo to da sanjam…kako me njegove oci gledaju i vide.
Njegove oci…i pogled…i postajem trajno nedostupna.
Ostrvljanka bez imena sa nadom na usnama, Ana Spisateljica
