Pokusacu da ispricam kratku pricu ( iako sam uzasno pospana , ali doslo mi je da napisem to sto mi se mota po glavi ). Micaru ( to mu je bio nadimak upoznala sam dok smo ziveli u Durmitorskoj ( deo Petog Puka , a daleko blizi Kuli Nenadovic ). Andrija ( moj otac ) bio je komunjarski direktor ( komercijalni ) neke valjevske firme. Imala sam 6 godina , i trebalo je uveliko da se selimo u novi stan u Naselju “ 27 novembar „. Igrala sam se u dvoristu , vukla nekog medveda kome sam obicno makazama po cesto skracivala ruke , a crvenim flomasterima crtala mrlje po telu , da simuliram rane.
Zvuci cudno ali pricam istinu. I Andrija je doveo Micaru ( decaka od oko pet godinica , smedjokosog sa najlepsim smedje zelenim ocima na svetu i prcavim usnicama ). Rekao mi je da je to sin njegovog vozaca , i da nema ko da ga cuva. Naravno , mene je cuvala baba , i Ivan je uveliko bio rodjen. No , on mi nije bio zanimljiv , jer sam u trenutku Ivanovog dolaska u kucu , mislila da me vise niko nikad nece voleti. Umesto Ivana da ga mazim ili se igram jer mi je brat , vise me privlacila zelena harmonika. Andrija mi je doneo iz Maribora , i uvek je govorio da se grdno pokajao.
Ja nisam imala nikakav muzicki talenat a uporno sam svirala kao luda. I tako da se vratim na pricu… Udje to popodne u moj zivot Micara . Znala sam da je trenutno tu i da nema ko da ga pricuva. I onda sam naprasno odlucila da ga mucim. Imali smo nekog malog crnog dodza Liliku ( sa sve kucicom ). Nateram Micaru da udje u kucicu i da pocisti sve. Lilika je bila luda od srece. Ubedjivala sam ga da Lilika misli da je i on kuce , i da tako treba. Posle mi je bilo malo zao , ali bilo je kasno.
Naseo je na pricu. Onda je poceo da dolazi stalno , sve cesce i cesce. Zavolela sam ga. Igrali smo se lepo. Imali smo caknute igrice. Obicno bi ja bila vojnik , a on neko ko je vukao moju harmoniku . Naravno , nisam dozvoljavala da svira. Samo sam ja mogla na njoj da sviram. I prica bi bila odvec decija i obicna , da se nije zavrsila tragicno. Preselili smo se u stan , igrala sam u parku , i na vojnom poligonu. Posla sam u prvi razred . Micara se preselio na Sabacki put , bas preko puta Strugare. Odlazlili smo na plac ( na moju cukndedovinu , gde je Andrija pravio kucu ) …. I opet sam se igrala i volela Micaru.
Prvi put me poljubio sa sest godina u selu , dok je trajao nedeljni rucak. Jeli smo piletnu i bili umackani i musavi. Kasnije sam mislila da ce svaki sledeci poljubac biti tako mastan i fuj… Plasila me pomisao da ce svi poljupci izgledati isto. Ali nisu… Bila je opet neka nedelja . Isli smo na plac . SECAM se da smo zaustavili kola na Sabackom. Andrija je stajao na trotoaru i plakao.
Bilo je puno nekih ljudi. Kasnije su mi rekli da je Micara poginuo pretrcavajuci Sabacki put. Nisu me naravno vodili na sahranu . Njegova baba Masa poslala mi je bombonjeru sa reprodukcijom napred slike Paje Jovanovic “ Kicenje neveste „. Slika jeste lepa , ali je ja mrzim. Bio je to cini mi se poslednji poklon i veza sa Micarom. Jos ga nosim u sebi , taj blentavi osmeh , te vragolaste oci , a i tako sam ga klinacki mucila I volela … Mog Micaru… Moj Micara … Mom Micari… Toliko padeza , a jedan prisvojni pridev … Moj !
