„НИКАДА ЗАБОРАВИТИ НИТИ ОПРОСТИТИ“ 20 godina od stravičnog zločina, a sećanja ne blede!

MILOSRDNI ANĐEO je imalo čast da Valjevu pokloni posebnu pažnju pa ga je “posećivao“ više puta i to :

da se podsetimo sta je sve gadjano:

Evo nekoliko novinskih članaka o vazdušnim napadima nad Valjevom:

Vesti:

---

Na „Krušik“ i danju

Pogođena Energana. Pričinjena šteta Zdravstvenom centru

VALjEVO – U utorak, u 12,42 sati, samo dva minuta posle oglašavanja vazdušne opasnosti, NATOavijacija je s nekoliko projektila po deseti put raketirala valjevski „Krušik“. Najpre su se čule dve snažne detonacije, a potom još jedna. Prema prvim podacima, pogođena je Energana, a po izveštajima lokalnih elektronskih medija projektili su završili i u dvorištima Radisava Simeunovića, Mileta Krunića i Slobodana Đurovića iz Donje Grabovice.

Povređene su tri osobe, od kojih je jedna odmah operisana u valjevskoj bolnici. Ranjeni su, u vreme napada, bili u naselju „Kolubara 2“, van „Krušikovog“ kruga a povrede su, najverovatnije, zadobili od gelera koji su leteli na sve strane.

Prema nezvaničnim informacijama, troje je povređeno i među Simeunovićima i Krunićima, kad su rakete pale u njihova dvorišta, a Milka Krunić (70) je poginula.

Prema rečima dr Miroslava Srećkovića, direktora Zdravstvenog centra u Valjevu, pričinjena je šteta i bolnici, a onesposobljena su i dva rendgen aparata.

Okružni štab civilne zaštite u Valjevu saopštio je da je zabranjeno korišćenje automobila i drugih prevoznih sredstava u vreme vazdušne opasnosti, sem onih specijalne namene.

Sravnjeno domaćinstvo

Domaćinstvo Milete Krunića u Jasenici sravnjeno je sa zemljom. Poginula je njegova supruga Milka (70), a sin Miroljub (33) teže povređen. Teže su povređeni i Slavko Simić (1949), Vladimir Milutinović (1977), Draga Krunić (1952) i Jovanka Vujić (1936), a lakše Milica Maksimović (1928), Zlatija Đorđević (1957), Darko Krstić (1978), Miodrag Tufegdžić (1963), Petar Ninić (1927), Veselinka Simić (1929) i Milena Ilić (1952)

Tri projektila ispaljena su na zaselak Šaševo kod Biljanovca u dolini Ibra gde je meta, najverovatnije, bio most na Ibru. Projektili su završili na okolnim ledinama. Prilikom raketiranja mosta preko Brvenice, na kojem je bilo pešaka i vozila, jedna osoba lakše je povređena. Žrtava nema.
Velika šteta na civilnim objektima

---

Revija kolubara

Ova novinarska kazivanja o bombardovanju Srbije u proleće 1999. godine i o životu u te dane nastajala su kao odziv na molbu dame rodom iz okoline Valjeva (iz Petnice ili iz Beloševca) čijeg se imena više ne sećam a čija je porodična turistička agencija u Sidneju imala nedeljom na jednoj tamošnjoj radio-stanici zakupljeno vreme za program namenjen sunarodnicima. Predočila je u telefonskom razgovoru da oni o svemu što se u Srbiji dešava imaju mnoštvo informacija i da su u tom pogledu dovoljno obavešteni ali i da bi njihovi slušaoci želeli da čuju i živu reč odavde.

Dogovoreno je da za svaku nedelju ujutro pripremim po jedno kazivanje koje je onda posredstvom telefona snimano i onda tamo emitovano. Sudeći po tome da ni jedne nedelje nije izostao telefonski poziv, ta viđenja su nailazila na izvesno interesovanje slušalaca.

Donosimo te izveštaje, skoro u potpunosti sačuvane u rukopisu. Činimo to bez ikakvih naknadnih intervencija.

 

Zgrada SUPa u Valjevu, srušena u NATO bombardovanju 1999. godine (Foto: Ljuba Ranković)

VALJEVO JE, ZASAD, POŠTEĐENO – U nedoumici sam, poštovana gospodo, šta je od svega ovoga što nam se u Srbiji, u ove preduskršnje dane događa, vama nepoznato. Ili vam je, eventualno, malo znano. Vi, verujem, provodite mnogo vremena pred televizorima i kraj radio-aparata prateći vesti sa ovih prostora. Pretpostavljam da ste već doznali i to da su na početku minule noći srušena još dva mosta na Dunavu, onaj novi kojim se iz Novog Sada prelazi u Sremsku Kamenicu i gotovo istovremeno most kod Bačke Palanke. Novi Sad je, da vas podsetim, bio na meti sadašnjih agresora na našu zemlju i prve večeri ovoga rata, pre nego što su se bile oglasile prve sirene koje upozoravaju na opasnost. Ne bih vam, dragi prijatelji, mogao kazati zašto je baš Novi Sad određen za ovoliko žrtvovanje. Ne mogu ni da naslutim zašto je bilo potrebno rušiti njegove mostove. Malo šta se, uostalom, može razumeti od svega što nam se u ove dane događa. Niti se da naslutiti šta nas još očekuje u danima koji dolaze.

Sve svetske televizije su dan ranije pokazale ruševine u središtu Beograda. Ruševine zgrada srpskog i jugoslovenskog ministarstva policije. To su one velike zgrade na početku knez Miloševe ulice, sa jedne i druge njene strane, nedaleko od mostarske saobraćajne petlje.

Ja vam se, inače, javljam iz Valjeva, grada udaljenog od Beograda stotinak kilometara. Valjevo je, dosad bar, bilo pošteđeno razaranja iako i ovde ima vojnih kasarni i ima vojne industrije. Dosad smo, u tom pogledu, imali sreće. Doduše, noćas su i naše snove prekidali zvuci avionskih motora.

Mogu vam reći da se u Valjevu živi prilično normalno. Tako je, otprilike, i drugde po Srbiji. Danju je na ulicama veoma živo, ali do uveče ta živost utihne. Ipak, većina kafića je i noću puna mladeži. Puniji su nego skloništa koja se otvaraju kad se oglase sirene. U početku svi smo išli tamo, a kako dani odmiču sve je manji broj njihovih posetilaca. Valjda zato što se uvidelo da su na meti raketa i granata po pravilu važne građevine u kojima nema ljudi.

Nema velikih poremećaja ni u snabdevenosti građana. Istina, ubrzo posle prvih napada obustavljena je slobodna prodaja benzina, ali je od juče počela podela bonova koji će nam omogućiti da mesečno kupimo po 40 litara benzina. Pojavila se i izvesna nestašica cigareta ali se ona još ne ispoljava u drastičnijem vidu. Šećera i ulja nema u svakoj prodavnici ali ih je, ipak, moguće nekako pronaći za osnovne potrebe.

Cene se, međutim, za ovih desetak dana nisu menjale bezmalo ni jednoj robi. Na pijaci u Valjevu je gotovo kao i u mirno vreme.

Ako bi trebalo izdvojiti najprijatnije i najuzbudljivije iznenađenje koje nam je donelo ovoprolećno ratovanje, onda je to svakako podrška koja nam dolazi iz Makedonije, od makedonskog naroda. Pokazalo se na najlešši mogući način da nam niko nije bliži, niko sličniji nego Makedonci. I mi njima. Trebalo bi tu bliskost negovati. Trebalo bi je ispoljavati i u dobru i u nevolji.

Svetska informativna glasila su ovih dana puna priča i slika o desetinama i stotinama hiljada šiptarskih izbeglica. Vi, verujem, pitate koliko u tome ima istine. I ko je za sve to kriv. Ja vam, međutim, ne mogu pružiti iole potpuniji i pouzdaniji ogovor. Ovde se o tome malo u novinama piše i malo na radiju i televiziji govori. Istina je, verovatno, negde na sredini. Gde, preciznije, tek će se to videti.

Svi se pitamo dokle će ovo da traje. I kako će se završiti. To je ono što biste i vi, verujem, želeli da znate. Pretpostavljam da će nam izvestan, možda i konačan, odgovor doneti nedelja koja dolazi. Velika preduskršnja nedelja. Nadam se da će taj odgovor, da će ti odgovori biti povoljni po nas Srbe. Uzdam se da će nam Uskrs biti lep, lepši nego što su to bili minuli dani. Srećan vam, dragi moji, Uskrs.

Nedelja, 4. april 1999.

IZDRŽAĆEMO! – Ističe, evo, i treća nedelja rata protiv Srbije i Srba. Za to vreme dogodilo nam se mnogo šta, nagomilalo se pa ponešto već tone u zaborav. Umesto da svodim bilans dosadašnjih događanja hoću da vas podsetim da su za ovo vreme najviše stradali Aleksinac, Priština sa svojom okolinom, Novi Sad, Čačak, Pančevo… Dakako i Beograd. Štete su velike, prevelike. I svakim danom bivaju sve veće. Nestale su mnoge građevine, od mostova na Dunavu, preko nekoliko velikih građevina u Beogradu do niza vojnih objekata.

Ima i ljudskih stradanja, ima i ubijenih civila i ubijenih vojnika, ima ranjenika. Ima mnogo neprospavanih noći i mnogo duševnih patnji. Mnogo čega nismo još ni svesni. Ima gubitaka i gubitnika. Ma kako se i ma kad se sve ovo završilo bilo bi pošteno, bilo bi ljudski da se ne zaboravi, da se nikad ne zaboravi to što ljudi gube u ratu. A gube mnogo, ma na kojoj ratnoj strani da su se zatekli.

Ja vam se, poštovana gospodo, javljam iz Valjeva, iz grada koji su i te kako preletali neprijateljski avioni i rakete ali ga, na našu sreću, do ovog časa nisu dirali. U našoj okolini na meti su jedino bili selo Pričević, desetak kilometara udaljeno od Valjeva, i jedna lokacija nedaleko od Divčibara. Gađani su nekakvi tamošnji vojni objekti.

To što nam se događalo nekako prebrzo odlažemo u uspomene zarad procene dokle će sve ovo da traje, kako će se završiti i šta nas sve nakon toga čeka. Ne postoji, zasad bar, ništa što bi moglo predstavljati pouzdan oslonac za prognoze. Još nema snažnijeg diplomatskog posredovanja koje bi zaraćene primicalo miru i sporazumu. Nema ni vidljive spremnosti na zaraćenim stranama da se učine neophodni ustupci i tako približi miru.

Ja sam, ipak, optimista. Verujem u dobro, verujem u snagu, pamet i volju naroda kome pripadam, uzdam se da će veći deo pobedničkog kolača pripasti nama. Nadam se, šta više, da će nas povoljan rasplet iznenaditi u danima koji slede.

Ovde se, inače, umnogome živi normalno. Ulice su tokom dana pune naroda. Tome doprinosi i okolnost da đaci ne idu u školu niti ima nastave na fakultetima. A vreme je lepo, prolećno. Rat se nije bitnije odrazio ni našu snabdevenost. Pekara u kojoj kupujem hleb juče je bila pretrpana prasićima donetim da ih ispeku. Uskršnje trpeze će i danas biti bogate.

Ima u nama još mnogo snage. Izdržaćemo! Srećan vam Uskrs!

11. april 1999.

MIRIŠU JORGOVANI – Rat na ovim prostorima traje, poštovana gospodo, duže od tri nedelje. Počeo je, da vas podsetim, 24. marta uveče bombardovanjem Novog Sada. Od tada ni jedne noći nema nam mira. Ubijaju nam ljude, ruše mostove, ruše fabrike i kasarne, kidaju železničke tračnice i vodovodne cevovode, obaraju televizijske predajnike…

Juče ujutro smo mi Valjevci doživeli drugo ovoaprilsko bombardovanje „Krušika” čijim je razaranjem 6.000 ljudi ostalo bez posla. Minule noći tučeno je selo Pričević, tučeno šesti put od početka ovog rata. Mali Pričević je do sada razaralo dvadesetak projektila. Tokom protekle noći napada je bivalo i na mnogim drugim stranama Srbije.

Dokle će sve ovo da traje? Kad će se, i kako će se, završiti? A kad se završi – kako će se i od čega će se živeti? Ta pitanja postavljamo sebi i drugima svakodnevno po ko zna koliko puta ali odgovora koji bi bio utemeljen na iole realnoj proceni još nema. Ja se, ipak, uzdam da će ovo biti moje poslednje ratno javljanje vama koje su život i koje su poslovi odveli daleko od zavičaja. Gajim nadu da će se ubrzo naći dovoljno pameti i ljudske razboritosti koja će smisliti rešenje za sadašnje nesporazume i nama u Srbiji omogućiti da obnavljamo porušeno i da stvaramo nove materijalne i duhovne vrednosti.

Vas verovatno zanima kako ovde izgleda život u uslovima koje određuje rat. Tokom dana na ulicama je puno naroda, u parkovima i na trgovima puno mladeži. Ne rade škole i fakulteti, premalo se radi i u privrednim preduzećima. Pred veče, međutim, sve je manje vozila na ulicama i na putevima i sve manje naroda van svojih domova.

Sirene obično oglašavaju vazdušnu opasnost posle osam sati uveče i ona traje po čitavu noć. U skloništa ide otprilike jedna petina stanovništva. Brzo smo procenili razmere opasnosti, okuražili se pa ili ostajemo u stanovima ili se okupljamo pred kućama. Rat je doprineo međusobnom upoznavanju i zbližavanju, prijateljima su sada postali mnogi koji su se do pre tri i po nedelje jedva poznavali.

U prodavnicama i nadalje nema ozbiljnijih nestašica. Najviše se traga za cigaretama. Proredili su se autobuski polasci između gradova jer ponestaje benzina a i interesovanje za putovanja je utihnulo.

Proleće je ovde u punom jeku. Sve je procvetalo, ponešto već i precvetalo. Mirišu jorgovani. Seljaci priželjkuju kišu da nikne ono što su zasejali i da ostvare svoje preostale setvene planove.

Srdačno vas još jednom pozdravljam. Živeli!

18. april 1999.     

„KRUŠIKA” VIŠE NEMA  – Da nam je neko pre mesec dana rekao da će bombardovanje Srbije i Crne Gore trajati više od mesec dana, ne bismo mu poverovali. Živeli smo u ubeđenju da će to trajati tri-četiri dana i da će za to vreme političari, naši i njihovi političari, i političari država koje nisu upletene u ovo ratovanje, skočiti na noge i brzo pronaći kakavo-takvo rešenje kojim će se zaustaviti ta ginjenja i rušenja. Nažalost, još jednom smo se prevarili očekujući od političara razum, razboritost i obzire.

Rat na ovim našim prostorima traje već više od mesec dana. I kako sad stvari stoje – još će trajati. Koliko dugo i sa kakvim novim posledicama – to niko nije u stanju da prognozira.

Za nedelju proteklih dana pale su na Srbiju i Crnu Goru stotine raketa. Mnogo je ubijenih, još i više onih koji su ostali bez kuća a neuporedivo više ljudi koji su ostali bez posla. Onih čija je egzistencija ugrožena jer više nema fabrika u kojima su radili. Nevolje ovoga naroda će, to je sasvim sigurno, trajati mnogo, mnogo duže od rata u koji smo dospeli a da mu se, priznajem, nismo nadali.

Ovde bombe padaju svakodnevno, doduše više noću nego danju. Najčešće padaju kad prođe ponoć. Najveću pažnju planete na kojoj živimo privukle su u proteklih nedelju dana informacije o bombardovanju Beogradske televizije. I tamo su nastradali oni najnedužniji – nastradali su mladi ljudi, oni koji su jedino tim poslom zarađivali svoj hleb. I koji su o malo čemu odlučivali.

Bombardovana je tokom proteklih nedelju dana i ona visoka zgrada u Beogradu, na ušću Save u Dunav, u kojoj su nekada bili komunistički centralni komiteti. Bombardovana je i kuća u kojoj stanuje sadašnji predsednik Jugoslavije ali se on i njegovi nisu u tome trenutku nalazili u njoj.

Rušeni su mostovi na Dunavu. Iz Beograda se sada u Novi Sad jedino može kolima otići zaobilazno, preko Pančeva i Zrenjanina. Vozom ne može ni zaobilazno. Ne saobraćaju ni vozovi prugom Beograd – Bar. Veoma je proređen automobilski saobraćaj. Sve je izvesnije da ćemo uskoro biti suočeni sa strahovitom nestašicom benzina. I nestašicom koječega drugog. Trenutno, u redovima se ipak jedino stoji radi kupovine cigareta.

Šta još da vam kažem, dragi daleki prijatelji? Možda to kako je izgledalo bombardovanje „Krušika”, velike fabrike u gradu u kojem živim. To bombardovanje sam iz svoga stana gledao tri noći uzastopno. Udari su bivali iznenadni, žestoki i malte ne trenutni. Čitav grad se tresao. Javljala se iza toga velika vatra, dizali stubovi dima, a moje kolege novinari hitali da što pre izveste šta je sve pogođeno, kolike su štete, ima li nastradalih. U „Krušiku” je radilo 7.000 mojih sugrađana. „Krušika” više nema.

Ima, ipak, pokoji razlog za zadovoljstvo. Godina će, po svemu sudeći, biti rodna. Doduše kiše je sada više nego što je potrebno pa nam poneki poslovi na njivama kasne.

25. april 1999.

NEMIRNI DANI, JOŠ NEMIRNIJE NOĆI – Mesec i po dana traje bombardovanje Srbije i Crne Gore, dug je, predug spisak objekata koji više ne postoje. Mnogo je ljudi poginulo, još i više njih koji su ostali bez svojih stanova. Srušen je na Avali onaj vitki i visoki televizijski toranj, razorene u Beogradu, u Ulici kneza Miloša, zgrade vojnog Generalštaba i policijske uprave, srušeni mnogobrojni mostovi. Programi Televizije Beograd i Radio Beograda sad se malo gde čuju i malo gde vide. Ponekih noći i dana čitava zemlja je ostajala bez električnog osvetljenja. Sve su manje i mogućnosti da se vozom i automobilom otputuje do željenog odredišta. Ima poremećaja i u telefonskim vezama.

Dokle će ovo da traje – najčešće je pitanje koje jedni drugim postavljamo u ove dane. Uzdali smo se da će diplomatska akcija ruskog političara Černomirdina doneti brzo smirenje, ali smo se prevarili. Ne naziru se ni sa drugih strana pouzdani nagoveštaji koji bi nam doneli željeni mir. Sad mi se čini sasvim sigurnim da ćemo i u narednoj sedmici imati nemirne dane i još nemirnije noći. Bojim se da bi tako moglo da bude i tokom čitavog maja.

A kad bombardovanja stanu – kako ćemo onda živeti? Sasvim sigurno znatno teže nego pre izbijanja rata. A i onda bili smo suočeni sa mnogim oskudicama i tegobama. Naša posleratna budućnost umnogome će zavisiti i od toga hoće li na srpskoj i na jugoslovenskoj političkoj sceni biti kakvih promena. I ako političkih promena bude – kakakv će one karakter imati.

Od domaćih političkih zbivanja u proteklih nedelju-dve dana podsećam na dva momenta. Iz savezne Vlade isključen je Vuk Drašković koji je u nju stupio nekoliko meseci ranije. Onima koji odlučuju o sastavu te vlade nije se dopalo njegovo gledanje na mogući rasplet sadašnje situacije. Od toga smenjivanja Drašković se nije praktično ni oglašavao u javnosti.

Na meti državne televizije našli su se opozicionari Zoran Đinđić i Vuk Obradović, oba su zbog ponekih svojih izjava proglašeni za izdajnike. Može biti da će razlaz sa Draškovićem i obnovljena kampanja protiv Đinđića i Obradovića predstavljati uvod u nove ovdašnje političke potrese i razmimoilaženja. Da nije ratne cenzure novina i programa elektronskih medija, svakako da bi domaća politička zbivanja bila dinamičnija i mnogo šta potpunije rasvetljeno.

Uz tegobe koje proizvode bombardovanja, naše muke uvećavaju i nestašice ponekih proizvoda. U aprilu smo mogli na bonove da kupimo samo po 40 litara benzina, u maju svega 20 litara. Nema, ili ima veoma retko, cigareta, šećera, ulja… Sve je manje sredstava za održavanje higijene, nagoveštava se nestašica kafe. I ko zna čega sve još.

Izgleda, na našu sreću, da će godina biti rodna, naročito je voće obilno ponelo. Ovo je vreme velikoga rada u baštama, hitamo da što više posejemo i zasadimo.

U dvorištima – procvetali su božuri, i ruže su počele da cvetaju.

Želim vam, poštovana gospodo, daleki naši prijatelji, mnoga dobra.

18. maj 1999.

MNOGO NEIZVESNOSTI – Danas su se, dragi prijatelji, napunila dva meseca od kako su se na ove naše prostore uselili nemir i neizvesnost, od kako su naši životi, i životi nama najbližih, izloženi opasnosti za koju u većini nismo ni znali. I nismo ni pomišljali da ćemo sticati i to iskustvo.

Već puna dva meseca prvo što ujutro radimo je da se na radiju i televiziji obavestimo gde su tokom noći padale granate, u koje su ciljeve, dok smo spavali, bile usmerene rakete. A onda telefoniramo najdražima i najprečima proveravajući i na taj način da li su živi.

Svakog jutra sve je duži spisak naših gradova i sela koji su nastradali, sve se brže uvećava spisak porušenih mostova i fabrika, kuća za stanovanje i kuća za rad radijskih i televizijskih odašiljača, benzinskih skladišta… Sve su češći, bojim se, i sve duži nestanci električnog osvetljenja. Možete li da pojmite kako izgleda život kad šest, ili deset ili 15 časova nema električnog osvetljenja. Pomislite kako je tek onima koji stanuju na 16. spratu a bez mogućnosti su da koriste lift. A uz to – ostali su, uvek u takvim situacijama, i bez vode. I bez koje čega drugog. Moj prijatelj, univerzitetski profesor u penziji, ugledan i uspešan čovek, sada u poodmaklim godinama, suočen je sa tom nevoljom. Sve češće je suočen. I ne samo on.

U noći između petka i subote rakete su pogađale i termoelektranu u Velikim Crljenima, pedesetak kilometara udaljenu od Beograda. Svi od tada strepimo da će možda sličnih udara biti i po drugim električnim centralama. Da ćemo za duže vreme, zbog toga, ostajati bez elektrilčnog osvetljenja. I da ćemo biti suočeni sa mnogo težim neprilikama nego što su dosadašnje, i sadašnje.

Kad će ovo stanje da prestane? To pitanje postavnjamo svakodnevno nebrojeno puta. Tešimo se da će već za dva ili tri dana diplomate i drugi političari pronaći rešenje koje će biti prihvatljivo za sve one koji odlučuju o ratu. Ali se i pribojavamo da bi granate i rakete, da bi sirene koje oglašavaju opasnost mogle da obeležavaju našu svakodnevicu još koju sedmicu ili, ne daj Bože, još koji mesec.

Mnogo šta je neizvesno. A najneizvesnije: s kojim ćemo se nevoljama suočavati kad rat prestane. Kako ćemo onda živeti? U kakvim ekonomskim i političkim uslovima? Hoće li ova zemlja i ovaj narod, kad prođe rat, poći novim putem? Hoće li i nama početi da svanjivaju dani koji su bar malo lepši od prethodnih? Hoćemo li poći putevima koji vode u stvarnost drugačiju i svetliju od ove.

Ovo je, inače, poštovana gospodo, ono doba godine kad su u srpskim selima preslave, zavetine, litije (u raznim krajevima Srbije ova slavlja različito nazivaju). Juče su bili Nikolaji, mali ili mladi sveti Nikola. Među mnogim selima slavilo je i selo u kojem sam ja rođen. Padala je kiša. Pšenica je klasala. Bašte nam daju prve svoje plodove.

Još da vam kažem gde su noćas padale bombe, granate i rakete. Na njihovom udaru nalazili su se: okolina Leskovca, mnoga mesta na Kosovu, okolina Surčina kod Beograda, Batajnički aerodrom, Rakovica, Vrbas, Novi Sad, Kuršumlija, Sremska Mitrovica, Šabac… Tučeno je veliko razvodno postrojenje termoelektrane kod Obrenovca pa su  ta varoš ali i znatan deo Beograda opet bez struje.
Minule noći sirene su, zavijajuće, u 23 sata i 15 minuta oglasile u Valjevu, gradu iz kojeg vam se javljam, početak vazdušne opasnosti. Njen prestanak odsviran je jutros u 6 časova i 36 minuta.

Sve vas pozdravlja Zdravko Ranković, urednik Revije „Kolubara”.

Valjevo, 23. maj 1999.

MEDONOSNA GODINA – Srbija je i tokom proteklih nedelju dana danonoćno bila izložena nemilosrdnim vazdušnim napadima. Granate su padale po Subotici, Novom Sadu, Somboru, Sremskoj Mitrovici, Batajnici, Rakovici, Šapcu, Smederevu, Valjevu, Užicu… Što se ide južnije bombardovanja su češća i žešća. Na Kosovu su, malte ne, neprekidna.

Lakše je, čini se, u ovim sedmičnim svođenjima bilansa ratnih stradanja navesti nazive gradova koji su bili pošteđeni stradanja jer je njih manje. Imamo ponekad utisak da više i nema ništa važno da se uništi i da su otuda napadima avijacije izloženi već razoreni objekti. Velika valjevska fabrika „Krušik” juče je, na primer, bombardovana 12. put, doduše samo sa jednim projektilom, ali je bilo situacija kad je na „Krušik” padalo i po 50 najrazornijih bombi.

Poseban problem u proteklih nedelju danba predstavljali su nestanci električnog osvetljenja. Mnogi veliki gradovi, uključujući i Beograd, bili su bez struje i po tridesetak sati. Za mnoge visoke stambene zgrade to je u isto vreme značilo i nestanak, dugotrajni nestanak vode za piće. Zamislite dvomilionski Beograd sasvim utonuo u tamu, bez ijedne upaljene sijalice, bez tramvaja i trolejbusa…

Za proteklu nedelju je karakteristično i novo umanjenje mogućnosti da se prate televizijski i radijski programi. U većini srbijanskih gradova mogu se jedino pratiti programi lokalnih televizija i radio-stanica. Dakako, pod uslovom da nije isključena električna struja. U povoljnijoj su situaciji oni koji imaju satelitske antene, ali to je, ipak, ovde još uvek zanemariv procenat.

Na polotičkom, pak, planu u središtu pažnje je bilo podizanje optužnice protiv Slobodana Miloševića i još četvorice vodećih srpskih političara koji se terete za navodne ratne zločine na Kosovu. Moglo bi se lako desiti da nas ta optužnica udalji od mira za još nekoliko nedelja. Ne bi, s druge strane, trebalo gubiti ni nadu da će mir nastupiti već za koji dan. Uostalom, sinoć je nagovešten hitan sastanak ministara sedam najrazvijenijih država i Rusije radi razmatranja spremnosti Jugoslavije za prihvatanje njihovog mirovnog projekta.

Ovo je, da vas pri kraju podsetim, 68. dan vazduhoplovnih ratnih dejstava protiv Srbije i Crne Gore. Kad je počinjalo 24. marta malo je šta bilo procvetalo. Sad već u prodaji ima zrelih jagoda i trešanja. Uskoro će i maline. Lipe sve jače mirišu. Pčelari kažu da je ovo medonosna godina, bar zasad.

Još da vam ukratko kažem, poštovana gospodo, šta je sve noćas tučeno: Fruška gora, Pirot, Lipljan, Priština, Rakovica, Batajnica, Niš, auto-put Beograd – Skoplje, Dimitrovgrad, Boljevac u jugoistočnoj Srbiji, okolina Leskovca, Kuršumlija, Biljanovac kod Raške…

Danas su Trojice – srećan vam naš zajednički veliki praznik.

30. maj 1999.

POBEDILI NEMCE – Primakli smo se miru ali ovde mira još uvek nema. Sirene i nadalje dva-tri puta dnevno oglašavaju vazdušnu opasnost, kad nastupi mrak ulicama se često hoda po sećanju jer ni jedna svtiljka ne sija. Svetli tek po koji prozor, i to samo tamo gde ukućani nisu dovoljno disciplinovani ili nisu oprezni. Večernja gradska živost prekratko traje. Ipak, od pre nekoliko dana bombe, granate i rakete padaju uglavnom po predelima Kosova i Metohije. Koliko će to još dugo da traje – to ni nama ni vama ne ume, zasad bar, niko pouzdano da kaže mada bi već tokom ovoga dana mogla i ta nepoznanica da bude razjašnjena.

Vama, poštovana gospodo, ostavljam da sudite  ko je u ovom ratu poražen a ko opet postigao pobedu. Ja samo hoću da vas podsetim da je postignutim sporazumom predviđeno povlačenje sa Kosova i iz Metohije celokupne jugoslovenske vojske i policije i ulazak na ta područja jedinica Ujedinjenih nacija, ali će u njihovom sastavu biti i snage država NATO pakta. Sporazumom je, između ostaloga, predviđeno i razoružavanje ljudstva takozvane Oslobodilačke vojske Kosova.

A sa pravim posledicama minulog rata tek ćemo se suočavati. Već sad, uostalom, mnogi sa zebnjom pomišljaju na zimu strahujući kako će se tada grejati. Već sada vlada jagma za onim starim šporetima smederevcima. U modi su i novi, njima slični, koje zovu šporetima valjevcima jer ih pravi jedna firma u varopi iz koje vam se javljam.

Školska godina je završena kad je počeo rat, još 24. marta. Ovoga puta u školama nema ponavljača.
Završeno je i fudbalsko prvenstvo a da sve utakmice nisu ni odigrane. „Partizan” je imao najviše bodova kad je otpočeo rat.

Kao melem na ranu došla nam je pobeda nad Nemcima, postignuta doduše u rukometu, na svetskom prvenstvu u Egiptu.

O ovdašnjim već otpočelim političkim previranjima ne bih da vam pričam. Bar ne ovom prilikom.

Naši sunarodnici u ove junske dane često i rado zalaze u šume. Idu tamo da naberu gljiva i jagoda. Onih sitnih šumskih jagoda od kojih se pravi najukusnije slatko. Trešnje prolaze, a stižu višnje i maline. I od njih se kuva slatko.

Slušaoce srpskog radija radija 2000 FM u Sidneju srdačno pozdravlja Zdravko Ranković, urednik Revije „Kolubara” u Valjevu.

6. jun 1999.

VELIKA NEIZVESNOST – Na Kosovo i u Metohiju ulaze vojne trupe stranih zemalja, one to čine na osnovu rezolucije Saveta bezbednosti i uz saglasnost srpskih vlasti. U isto vreme sa Kosova i iz Metohije odlazi Vojska Jugoslavije i odlazi srpska policija. Odlaze, nažalost, i Srbi i Crnogorci koji su tamo živeli. Naše vojske i naše policije tamo više neće biti ili ih zadugo neće biti. Nadamo se da njihov odlazak neće u novu seobu povući tamošnje Srbe i Crnogorce. Tek će se videti koliko su realna ta naša nadanja. Ono što je, pak, sasvim sigurno to je da će se na Kosovo i Metohiju vraćati izbegli Albanci. Inostrana vojska tamo i dolazi da bi obezbedila njihov povratak i da bi na Kosmetu uspotavila novo stanje.

Kod nas, pak, u Vojvodini i Šumadiji, u Mačvi, Pomoravlju i drugim predelima novo stanje je već nastupilo. Novo u odnosu na ono od pre nedelju dana i na ono koje je vladalo 11 nedelja. Naše snove i našu svakodnevicu više ne cepaju zvuci sirena. Spokojno ležemo i spokojno ustajemo. U tom pogledu bar možemo da budemo zadovoljni. To zadovostvo manifestovalo se ovih dana bučno i vidljivo.

Javnosti su, ipak, poznate samo osnovne odredbe sporazuma koji je prihvatio i srpski parlament. Mnogo šta važno prekriveno je velom tajni. Ponešto će, svakako, tek biti i utvrđivano. Nisu, prema tome, isključeni ni novi sporovi i nova uzbuđenja i uznemirenja, nove opasnosti.

Usvojeni sporazum je unekoliko zatalasao domaću političku scenu. Šešeljevi radikali su zapretili da će izaći iz srpske vlade pa su tu svoju pretnju unekoliko ohladili. Iz nekoliko stranaka je, opet, postavljano pitanje zašto traženi uslovi nisu prihvaćeni pre tri meseca i tako bila izbegnuta vojna intervencija. Mnogo ih je, kao i uvek u sličnim situacijama, koji bi hteli da se okoriste. Nažalost, u ovoj zemlji ima sve manje uslova za znatniju materijalnu korist. A politička korist je zanimljiva samo jednom i to malom delu naroda.

Kako se sada ovde živi – pitaće poneko od vas. Onako kako se može i kako mora. Uz česta isključenja električne struje. Ulje, šećer i duvan se nabavljaju sa dosta teškoća. Benzin se kupuje na bonove – 20 litara mesečno. Mnoge firme ne rade. Isplate penzija su sve ređe. Ograničene su mogućnosti putovanja jer su porušeni mostovi, pokidane železničke tračnice, razoreni putevi i aerodromske piste…

Sve se više ovde govori o tome da će obnova zemlje umnogome biti potpomognuta iz inostranstva. I strepi da će to potpomaganje biti uslovljavano novim političkim ustupcima.

Pred nama je velika neizvesnost.

Od ostalih aktuelnosti da vam kažem da su livade stigle za kosidbu, ječam je počeo da žuti, za koji dan će otpočeti berba maline…

 13. jun 1999.

---

Telegraf

– Svaka bomba koja je pala na Valjevo nikada neće biti zaboravljena. Ovaj grad će i u budućnosti čuvati uspomenu na poginule u NATO bombardovanju – rekao je Vujić Subotić

Valjevo je 1999. godine bilo među gradovima na koje je bačeno najviše bombi tokom NATO bombardovanja. Tokom bombardovanja na Valjevo je palo oko 200 bombi, od toga čak 150 je bačeno na fabriku „Krušik“. Vojna fabrika je bila skoro razorena, a 17 godina nakon bombardovanja, uspela je da u potpunosti „stane na noge“ i postane vodeća fabrika u vojnoj industriji.

Tokom bombardovanja uništena je zgrada policije u Valjevu, bombardovana su vojna skladišta u Pričeviću i na Kraljevom stolu, a oštećeni su mnogi javni objekti. U bombardovanju je stradalo troje civila i trojica pripadnika Vojske, a povređeno je 50 osoba.

Tokom bombardovanja uništena je zgrada policije u Valjevu, bombardovana su vojna skladišta u Pričeviću i na Kraljevom stolu, a oštećeni su mnogi javni objekti. U bombardovanju je stradalo troje civila i trojica pripadnika Vojske, a povređeno je 50 osoba.