Ako je trebalo nagraditi Ostoju Mišu Prodanovića, onda je to trebalo učiniti baš za afirmisanje Valjeva.. Miša je u dugom vremenskom periodu zaista uticao da se o Valjevu lepo i s poštovanjem govori u Beogradu i širom Srbije. I to nije postigao tako što bi organizovao skupove lake zabave, već su o Valjevu pohvalno , s težinom, govorili najbolji pisci našeg jezika. Oni su godinama dolazili u Valjevo na književne manifestacije čiji je idejni tvorac bio Miša Prodanović.
Ja sam dosta rano postao direktor biblioteke. Imao sam tek 32, 33 godine. U glavi sam već tada imao drugačiju ideju biblioteke, nego što je ona bila do tada. Pošteno je reći da je biblioteka i za vreme direktorovanja Milenka Radovića bila uzorna ustanova, u mnogim aspektima promišljeno i dobro vođena. Ono što je po mom mišljenju nedostajalo jeste šire delovanje na prostoru izvan Valjeva.
To je bilo vreme kada su neke slobode osvajane, dešavali su se značajni procesi u društvu, mnoge značajne ličnosti u kulturi i umetnosti bile su visoko kotirane u samom društvu. Mislio sam da sve to treba da postane deo i valjevske stvarnosti. Do tada to se u pravom smislu u Valjevu nije događalo. Ja sam odmah počeo sa tom vrstom programa. Počeo sam da dovodim pisce koji su bili na glasu poput Slobodana Selenića, Jovana Radulovića, Miodraga Bulatovića, Dragoslava Mihailovića, Antonija Isakovića…Oni su pored književnog ugleda imali i oreol boraca za slobodu javne reči i izražavanja.
Pisci su od 1987. godine rado dolazili u dvorište Dečije biblioteke, i ako su umesto honorara dobijali samo jednu službenu dnevnicu, koju su oni ostavljali ili u kafani ili u nekom od naših manastira ili crkava koje su obilazili.
Odjek tih večeri brzo je stigao do Beograda. Dvorište je postalo čuveno mesto u srpskim okvirima i nema tog pisca koji nešto znači u književnim razmerama Srbije, da nije čuo za taj program i da ga nije hvalio. Uz književne večeri, naravno, veoma se lepo govorilo i o Valjevu.
Hvale vredan je i odnos tadašnjeg rukovodstva grada prema jednom takvom otvaranju. Dušan Mihajlović je bio najznačajnija ličnost tadašnjeg Valjeva, bez obzira na kojoj se funkciji nalazio. On je priređivao prijeme za neke od tih pisaca, grad je obezbeđivao automobil da bi pisci obišli znamenita mesta u našem okruženju.
Pored književnih večeri u dvorištu Dečije biblioteke veoma je značajna manifestacija “Pesnici slovenskih jezika Desanki u čast” koja je trajala od 1984. do 2004. godine. Desanka je za života od stranih i naših velikih pesnika bila obasipana neverovatnom pažnjom i dodatnom glorifikacijom.
Pisci su bili iznenađeni da ih je u Valjevu slušalo 200, 150, 100 ljudi, dok u Beogradu, kako su govorili, nije se moglo tokom jula i avgusta sakupiti desetak ljudi na promociji neke knjige. Učinili ste puno i za valjevske pisce. Objavili ste nekoliko knjiga o njima. Šta naši živi pisci kažu na to?
Kako ko. Postoje ljudi koji su realni i mogu da odrede koordinate kojima pripadaju. Oni su bili veoma zadovoljni. Ja sam napisao preko 400 književnih osvrta, eseja i kritika. Dobar deo tih radova odnosi se na zavičajne pisce. Ali, uvek ima onih koji su nezadovoljni, koji bi uvek hteli više i koji nemaju dobru orijentaciju u vremenu i prostoru. Uglavnom se to kreće u okvirima koji važe i za druge oblasti života.
Ono što je važno da smo mi uspostavili mnogo bolji odnos prema književnoj prošlosti Valjeva, nego što je to bilo ranije. Ja sam inicirao osnivanje “Ljubine nagrade” za najbolju putopisnu knjigu. Ljubomir Nenadović je u književnosti ostao kao putopisac, i to kao redak putopisac, veliki ne samo u srpskim, nego i u evropskim okvirima.
Ovom književnom nagradom putopis je dobio svoju vertikalu. Nagrada se dokazala, lepo je prihvaćena. Dosadašnji dobitnici su velika imena naše književnosti: Milisav Savić, Radmila Gikić Petrović, Ljubomir Simović i Laslo Bošković. To je, takođe, ono što je Valjevu dalo novi iskorak, novi impuls i bljesak u širem prostoru.
Ja sam uvek težio da se kulturna inicijativa i događaji koje je Valjevo imalo, preliju na širi prostor i da Valjevu donesu neku vrstu sjaja, kao što su osamdesete godine donele veliki iskorak Valjeva i jednu vrstu slave za grad.
Kako onda doživljavate ovu nagradu koju vam je grad dodelio?
Ova nagrada me obradovala, jer je potvrdila moju želju, pa i pritajenu nadu, ako hoćete, da će neko prepoznati i potvrditi moj trud na afirmaciji Valjeva. Sve je to ohrabrujuće.
Ja sam prošle godine dobio nagradu “Đura Daničić” za životno delo u oblasti bibliotekarstva i kulture. To je za mene bilo veliko priznanje da neko na nivou Srbije prepoznaje moj rad. Godine 1997. dobio sam nagradu “Milorad Panić Surep” za bibliotekarstvo. Poznato je da je u našem narodu najteže biti prepoznat u vlastitoj sredini. Eto, meni se srećom i to dogodilo.
Iako ste formalno u penziji, sigurno i dalje radite. Čime se bavite ovih dana?
Posle objavljivanja knjige o valjevskoj pripovetci u 19, 20, i 21. veku, upravo završavam knjigu o valjevskom romanu u tom periodu. Ta je knjiga još ambicioznija i još pregnantnija, obuhvata 55 valjevskih romanopisaca..
Zar ih ima toliko?
Ima .Ima i neočekivanih otkrića. Otkrio sam nekoliko potpuno nepoznatih autora. Otkrio sam Svetozara Gavrilovića, prvog romanopisca u Valjevu. Njegov roman nosi naslov Narodne izelice. Vrlo moderan roman, štampan u Šapcu 1889. godine. Pa izgubljeni roman Dragutina Ilića Jeje Pod tuđim nebom, štampan samo u tadašnjoj književnoj periodici, a ne kao i knjiga. Ima još romana koji su objavljeni samo u tadašnjim novinama,. Ja sam prijavio projekat kod grada Valjeva da se ti romani pronađu i možda objave kao knjige. To bi bilo značajno za kulturu Valjeva.
Pomalo šaleći se kažem da moj rad na knjigama o kulturi Valjeva kao da je tek počeo. Iza mene su knjige “U vlasti crne dame – tema smrti u poeziji Desanke Maksimović”, dve knjige o valjevskim pripovedačima. Kao i vrlo uspela Monografija o Valjevskoj biblioteci, čiji sam bio urednik, priređivač i jedan od autora.
Hoću da kažem da sam uvek imao na umu promovisanje Valjeva, njegove kulture i vrednosti. I zato mi je drago što je ova nagrada formulisana na takav način: Nagrada za afirmisanje Valjeva.
