Pećina u Ostri i dalje čuva tajnu o blagu

Ko ne veruje da velika blaga čuvaju velike zmije, da se ulazi u pećine sami zatvaraju, a da pohlepne ljude stiže prokletstvo, neka ovde prestanu sa čitanjem i pređe na neku drugu stranu.

Ostalima, ispričaćemo legendu o najvećem srpskom blagu – i najbolje čuvanom! – koje je pohranjeno u pećini ispod čudesne stene Sokolice na planini Ostrici. Do njega, veruje se, mogu doći samo odabrani. Možda se neko prepozna…

Na nekih dvadesetak kilometara od Čačka prostrlo se, razbijeno u familije i zaseoke, selo Ostra. Od njega vodi puteljak uz planinu Ostricu, do na sam vrh. Tu, na vrhu, ugnezdila se stena Sokolica sa koje puca pogled na nepregledno zeleno prostranstvo Šumadije. Valjda zbog takvog, gospodujućeg položaja, neki davni osvajači (Rimljani?, Vizantinci?) oko stene su podigli grad od klesanog i zbijenog kamena, čiji zidovi su ostali očuvani do dana današnjeg. U podnožju grada, sa jugozapadne strane, nalazi se tesan ulaz u pećinu…

A tu, u toj pećini, kaže priča prenošena s kolena na koleno hiljadu godina, sklonjena je od zavojevača kruna cara Dušana i oko nje, svuda uonaokolo, nebrojeno blago – drago kamenje i zlatni predmeti neopisive lepote.

Zmija spava oko krune

Čedomilj Mijatović, renesansna ličnost iz druge polovine 19. veka, predsednik Srpske kraljevske akademije, ministar finansija i inostranih poslova, čovek koji je odbio položaj patrijarha Srpske crkve, književnik i istoričar, ali i jedan od tvoraca Kremanskog proročanstva i strastveni tragalac za blagom Nemanjića, tvrdio je da je ove dragocenosti ispod Sokolice pohranio despot Đurađ Branković, poslednji baštinik stare slave srpskog carstva.

Legenda kaže da oko krune Dušanove spava neobično velika zmija. Da li samo legenda?

Radoslav Ignjović iz Mrčajevaca često odlazi na Sokolicu. Jednom je na ulazu u pećinu našao kašiku od masivnog srebra, tešku četvrt kila, i poklonio je manastiru Vujanac, a pre nekoliko godina sreo se oči u oči sa zmijom čuvarkom.

– Crvena i crna i žuta, dugačka oko dvanaest-petnaest metara, a glava joj kao u ovce... – priča.

Pored zmije, blago čuva i neka viša sila, pa one koje na Sokolicu dovede pohlepa brzo stiže kazna. Dvoje arheologa koji su se osamdesetih godina odnekud pojavili u Ostri i podizali neko kamenje u zidinama brzo su posle toga poginuli – on u Preljini, a ona negde kod Kruševca…

– Zato mene zmija nije dirala, samo me je gledala, pa se okrenula i otpuzala... – kaže Vignjević.

– Uzalud tragači kopaju – priča nam u dvorištu svoje kuće, gde se već gotovo dve decenije održavaju Međunarodni pesnički susreti. Blago će se samo dati onome kome bude suđeno da obnovi ugled i veličinu Srbije, a do tada, svedoči, ulaz u pećinu sve je uži i uži. Nekad je konjanik mogao da ujaše, sada jedva čovek da se provuče.

Legenda o kaluđeru

Dragan Todorović, nekada vrsni beogradski novinar, reporter, a sada penzioner u rodnom Čačku, o Sokolici i Dušanovom zlatu napisao je dve knjige i snimio dokumentarni film. On je ekipu Kurira poveo na Ostricu…

Nekih sedam kilometara vazdušne linije, na desetak minuta lastinog leta od Sokolice, nalazi se stari grad Borač. Skupljajući građu za knjige o blagu Nemanjića, Dragan Todorović zabeležio je imena ljudi koji su ulazili u pećine u Boračkom kršu i izlazili u Sokolici i datume kad se to zbilo. Jedan je dečak pripovedao o danjem svetlu u lagumima i zlatu koje je tamo video; a čovek srednjih godina koji je ušao u Sokolicu i posle sedam dana izašao u Boraču od strave koja mu se videla i na licu zanemeo je, do kraja života ni reč nije kazao…

Pre dve godine, grupa muškaraca dovezla se pod planinu u kolima gornjomilanovačkih tablica. Gledali su ih meštani Ostre kako se natovareni ruksacima penju i nekoliko sati kasnije kako bezglavo, bez ruksaka, trče nizbrdo, prestižući jedan drugog.

– Šta su videli i od čega su bežali, niko ne zna… – kaže Todorović.

Na način svojstven velikim reporterima, dok predišemo na vrhu Sokolice, pripoveda legendu o kaluđeru Teodosiju, koji praćen čoporom vukova krstari oko pećine i razgoni pohlepne poslednjih sedam-osam vekova… a u večerima uoči velikih praznika, mogu se videti i on i njemu verne zveri kako lebde nad planinom.

Šta je od svega ovog istina, a šta mit, predanje, bajka?

Da kaluđer i vukovi lete nebom, verovatno je laža, ali viđali su ga ljudi kako hoda zemljom, a duga bela kosa zapliće mu se u granje…

Zmija? Ako već ne Radoslav Vignjević, možda bi ubedljiviji bili oni Gornjomilanovčani da su stigli da ispričaju, ili onaj seljak što je iz zemlje izašao na boračkoj strani – da je mogao da kaže.

Na kraju krajeva, Dušanova kruna! Negde mora da bude, zašto ne u Sokolici?

PREDNEMANjIĆKA TVRĐAVA

KRAJEM antike ili u ranom srednjem veku vrh Sokolice je utvrđen kamenim bedemima debljine od 1,5 do dva metra, a najmlađi nalazi sa tog prostora su iz 10-11. veka naše ere.

– Planinsko utvrđenje Sokolica je imalo veliki strateški značaj, jer je kontrolisalo važne puteve koji su iz Pomorja i Bosne preko čačanske kotline vodili ka Šumadiji. Pronađeni ostaci srpske grnčarije iz perioda oko 11. veka ukazuju na to da je korišćena u prednemanjićkoj Srbiji kneza Časlava – kaže arheolog dr Dejan Radičević, docent na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Kurir / Momčilo Petrović