Посластичарница ПЧЕЛА (МЕФИ) или популарна посластичарница „М“ код дрвеног моста на реци Колубари
Трагом печалбе и печалбара, Везаип је као дечак из околине Драгаша прешао дуг пут до очеве послатичарнице на Црном мору у Бугарској, где је вредно радио, изучио занат и са пунолетством се квалификовао за сладкарство.
Првих поратних година, такође путевима печалбе, обрео се у Ваљеву и читаву годину продавао сладолед на вашарима, масовкама на Пећини,
фудбалској утакмици као и на Хиподрому у време великих посета коњичким тркама.Још 1947 године, у ортаклуку са браћом отвара посластичарницу ,,Нови живот,, преко пута Централа.
Нешто касније прелазе у један такорећи ћумез, не шири од метра али истина нешто дуже унутрашњости, између последње зграде некадашњих Касапа и данашњег Домина, са посластичарницом ,,Пчела,,
Ту су се задржали прилично, пре него што је стигло време да се ортаклук раскине и свако крене својим путем. Брат је отворио радњу у некадашњој продавници Дечијих играчака у Кназ Милошевој, под називом ,,Мала Пчела,, а Везаип поред баште Гранда пре дрвеног тешњарског моста, под називом ,,Извор,, доста касније ,,М,,
Боза, лимунада и њихов микс као тзв шприцер, сладоледи и први путер корнет, бела алва (халва) која је својом тврдоћом вадила пломбе без пардона, али за нас децу врло пријемчљива, ћетен алва која би уз суџук, тај пихтијатски слаткиш са орасима на врху тепсије,
била такође омиљени микс, слично сутлији и шампити, баклава, тулумба, кремпита, лења пита, смоквице, гурабија и широка лепеза свих актуелних слаткиша тог времена, до на крају промовисаног спортског сладоледа, лимунаде са куглом сладоледа, као колорит понуде која је красила ценовник примерен сваком џепу.
Продавци Везаип и најстарији син Зухрап, касније су стасали Решад и нешто млађи Мефаил-Мефи. А муштерије и конзументи, Тешњарци свих узраста, ђаци, спортисти, свакоразни пролазници, филмаџије, глумице и глумци током снимања у Тешњару, боксери после преподневних мечева на стадиончету да са симпатизерима поделе утиске, пролазници и повратници са корзоа до коначно већине локалних ликова да на огради моста одседе још мало до обавезног повечерја у десет.
Дуле Цимер носи ореол најгалантнијег посетиоца, будући на често поновљени хоби да булументу тешњарске деце изведе и части слаткишима по жељи.
Мирко Пишкон би са фудбалским пионирчићима овде радо свраћао да деци прича о фудбалу, а старијим пролазницима о својим надрилекарским и исцелитељским способностима.
Уз сладолед, као део редовног протокола ишао је и поглед преко рамена у башту Гранда, још од времена гостујућих певачица по уговору и чувених музичких капела са Баира уз варошки репертоар, до хармонике на струју која свира сама, Шабана који обећава и већ за тај свет познате Аземине.
После више од две деценије, радња са проширила и на предратну терасу Гранд баште изнад Колубаре, што је значајно увећало посету и претходно подразумевајућој стајанци омогућила продужени боравак.
Посластичарница је преживела дрвени и гвоздени мост. У предвечерје доласка мермерног који је спајао Тешњар са платоом и тргом испред Гранда, морала је да се сели. Са високим уважавањем према свему што је значила годинама, Град је за нову и будућу великодушно понудио најбољу локацију, поред пијачног моста, где су браћа Решад и Мефи изградили већу, лепшу и данас постојећу МефиС. Решад је нажалост прерано отишао, остао је Мефи са делимично новим програмом, у коме су еклери и принцезе преузели примат, и радња на почетку данас најлепше градске оазе у хладу миришљавих липа, испуњене лепом, ведром и насмејаном младости, која у суседним кафитеријама ужива уз колу, фанту, гуарану, хладан чај, еспресо, капућино и шта већ још.
Само Колубара и даље мирно и безбрижно тече пут свог парчета Црног мора, не хајући за своја скраћена крила- посластичарницу са бозом на левој страни тешњарског и содаџијску радњу са крахером Рајка Мићића, на десној страни пијачног моста, као и носталгична подсећања свих нас који смо са бозом и крахером расли и одрасли.
Посластичарница Пчела као прича о печалбарском присуству, наследницима и трајању.
извор:фацебоок томус
