Протођакон Љубомир Ранковић, добитник награде за животно дело

Nema kulture bez religije, niti religije bez kulture

 

“Mi propovedamo život i učimo narod životu, Kulturi hrišćanskog života. S ponosom ističem: Srbi su narod visoke hrišćanske kulture i Srbija je stub pravoslavnog hrišćanstva”

 

Protođakon Ljubomir Ranković je rođen 1952 godine u Donjim Leskovicama kod Valjeva. Petorazrednu Bogosloviju je završio u manastiru Krka. Bogoslovski fakultet u Beogradu. Magistrirao je 2008. godine temom “Žena u Crkvi sa osvrtom na feminizam”.

Godine 1985. pokrenuo je časopis “Glas crkve” koji je krajem osamdesetih godina izlazio u tiražu od 150 000 primeraka. Do danas je glavni i odgovorni urednik izdavačke kuće “Glas crkve”.

Po projektu arhitekte prof. dr Predraga Ristića u Valjevu je podigao monumentalno zdanje Glasa crkve  u čijem je reprezentativnom dvorišnom prostoru organizovao veliki broj promocija, izložbi, književnih i duhovnih večeri, koje je pratio veliki broj ljudi.

Godine 1997. u Valjevu je pokrenuo prvi crkveni radio u slovenskom pravoslavnom svetu od Cetinja do Vladivostoka.

Kao urednik  izdavačke kuće “Glas crkve”, uz pomoć vladike Lavrentija, priredio je sabrana dela dela Sv. vladike Nikolaja u 25 knjiga. Time je doprineo da se vladika Nikolaj na velika vrata vrati u našu kulturu i duhovnost.

Zbog svega toga protođakon Ljubomir Ranković dobitnik je Nagrade grada Valjeva za životno delo.

 

Oče Ljubo, počnimo od časopisa Glas crkve. Kako je bilo moguće dostići toliki tiraž?

Misonarski i prosvetiteljski podvig izdavačke kuće “Glas crkve” je neuporediv sa bilo čim u novijoj istoriji Srpske pravoslavne crkve, pa i Srbije i Jugoslavije. Tiraž časopisa od 150 000 primeraka potukao je sve rekorde u srpskom crkvenom i svetovnom izdavaštvu. Njegova pojava sredinom osamdesetih godina prošlog veka došla je kao đurđevska kiša na žedna polja. Srbija se budila, podizala, uspravljala. Progovarala novim jezikom, tragala za svojim izrazom i likom. Mi smo bili njen glas, glas Crkve u pravom smislu te reči.

Mnoge druge knjige štampane su u vrtoglavim tiražima i taj trend održavamo preko tri decenije. Prošle godine iz naše izdavačke kuće izašlo je 360 000 primeraka raznih knjiga. Samo je Molitvenik Isidore Sekulić štampan u 200 000 primeraka. Naravno, iznad svega vrhuni izdanjeBiblije, koja je od 2005. godine do danas štampana u 680 000 primeraka. Žeđ za ovom knjigom ne jenjava.. Za proteklih dvanaest godina štampali smo više primeraka ove knjige nego Biblijsko društvo i Patrijaršija zajedno. Dugo smo pripremali ovu knjigu.  Ugradili smo preko 4000 naslova, nadnaslova, podnaslova, poglavlja i potpoglavlja. Stihovi teku u pasusima, ekavskim jezikom, jasno i razumljivo kao kad se čita zanimljiv roman.

 

U kom tiražu su štampane knjige vladike Nikolaja od prvih izdanja do danas?

Što se tiče dela Svetog vladike Nikolaja odavno smo “izgubili raboš” o njihovom tiražu. Ali taj broj sigurno premašuje desetak miliona primeraka za proteklih trideset godina. Tu su i kompleti knjiga Dostojevskog, Tolstoja, Dučića, Matije Bećkovića, Vuka Draškovića, Milana Komnenića, Srpski pisci u 20 tomova, Svetlost svetu – 10 najpopularnijih knjiga hrišćanske duhovnosti.

Veliku pomoć u plasmanu ovih knjiga imamo u radiju Glas crkve. Ako se tome dodaju brojne promocije i tribine, kako u prostoru naših misionarskih centara u Valjevu i Šapcu, tako i širom Srbije, onda je jasnije otkuda visoki tiraži knjiga. Glas crkve je celu jednu deceniju bio najslušanija radio-stanica sa obe strane Drine, kao i u Beogradu.

 

Posle svega da li ste zadovoljni učinjenim, imajući u vidu da je cilj celog tog rada bio da se podigne nivo vere u narodu, a da mi budemo više hrišćani i bolji ljudi?

Kada se osvrnemo na sav taj rad, bez lažne skromnosti, osećamo ponos i zadovoljstvo. Glas crkve je u jednom burnom i teškom vremenu velike duhovne gladi i žeđi izvršio epohalan jevanđelski podvig u duhovnoj obnovi i verskom obrazovanju svoga naroda. Da li smo postali bolji hrišćani i ljudi? Apsolutno DA. Evo, samo u toku ovog Časnog posta, desetine i desetine hiljada ljudi u šabačkoj i valjevskoj eparhiji pričestilo se i ispovedilo. Crkve su pune nedeljom i praznicima. Valjevo je fenomen u tom pogledu. Prve nedelje posta, u petak, subotu i nedelju pričesti se preko 30 000 vernika. Svedoci smo dugih redova našeg pobožnog sveta koji strpljivo čeka da priđe Svetoj čaši ili da celiva Plaštanicu na Veliki petak. U šabačkoj Sabornoj crkvi na kapijama su postavljeni numeratori. U januaru je ušlo u portu 68 706 vernika, a samo na Badnji dan 20 304.

 

Hoćete da kažete da imamo sve razloge za nadu i optimizam. Da smo na dobrom putu.

Govorim sa duhovnog i verskog stanovišta. Dok se širom Evrope i sveta rasprodaju i zatvaraju katolički i protestantski hramovi, mi doživljavamo renesansu duhovnog i crkvenog života. To diže krila i daje nadu za svetliju budućnost ovog naroda, koji je duhovno budan i zdrav, bez obzira na brojna iskušenja na drugim poljima života. U Pismu Srpkinji Lav Tolstoj je mladoj Anđi Petrović, sestri Nadežde i Rastaka Petrovića, koja se proroku iz Jasne poljane žalila na težak ekonomski i politički položaj Srbije u vreme Aneksione krize 1908. godine, osgovorio: Nije važan ekonomski i politički položaj. Važno je duhovno i moralno stanje srpskog naroda.

Ako išta zdravo ima pod ovim srpskim nebom i suncem, to je srpski narod. Narod je telo Božije, rekao je Dostojevski. Životno prizvanje sveštenika jeste služenje Bogu i svom narodu. Nažalost, trenutno postoji kriza duhovnog i političkog vođstva, iz objektivnih i subjektivnih razloga. O tome neki drugi put. Ali kada je telo zdravo i snažno pobediće i preboleti sve krize i iskušenja. U to duboko verujem. Zato treba više ulagati u kulturu. Narod bez kulture, narod je bez budućnosti.

 

U veoma lepom govoru koji ste održali u ime dobitnika nagrade grada Valjeva kazali ste da kulturu treba razumeti kao služenje i poštovanje. Makar blagu reč i srdačan osmeh da uputimo bližnjem svom, ako nemamo ništa drugo da mu damo. Da li zaista tako razumemo i živimo kulturu?

Treba oslušnuti strance i njihove utiske o nama. Nigde toliko srdačnosti, hrišćanske prostudušnosti, duševne topline i gostoprimstva, neposrednosti i spremnosti da se pomogne bližnjem u nevolji, pa ma ko on bio: putnik, namernik,stranac, neznanac, izbeglica. Srbija je zemlja velikog srca. Naravno, nije sve idealno. U potrazi za senzacionalizmom mediji afirmišu ružne pojave i fenomene u društvu. Stvaraju lažnu i iskrivljenu sliku o našem narodu, truju i zagađuju duhovnu i kulturnu atmosferu. Šire beznađe i pesimizam. Desanka Maksimović je napisala pesmuObjavite jednom na velika zvona, koja je zvezda vodilja našeg radija. Ta pesma bi trebalo da bude načelo u radu svakog ozbiljnog i konstruktivnogmedija:

 

Zakrčene su zemlja i vasiona

Od žalosnih o ljudskom biću vesti.

Objavite jednom na velika zvona

Izmirenja, pokajanja, blagovesti…

 

Biti kulturan znači biti prosvećen. Za to nisu potrebne škole, fakulteti, doktorati. Lepa reč, topao glas, blag pogled, srdačan osmeh, to je već kultura. Živimo u svetu ledenih srca i sparušenih duša. Osobito na Zapadu. Naš ulazak u Evropu bio bi najveća dobit za nju samu. Ona je duhovni Sibir.Mašina drobilica i ljudožderska civilizacija, kako je Evropu s pravom nazvao indijski pesnik i mudrac Rabidranat Tagore. Tu i takvu kulturu žestoko je kritikovao i žigosao Sveti vladika Nikolaj u svom delu Kroz tamnički prozor, napisanom u tadašnjem paklu Evrope, logoru Dahau.

 

Kako vam Valjevo izgleda iz Šapca?

Valjevo je grad kulture. Ono je nekako u zavetrini od otrovnih tabloidnih strujanja i udara subkulture, kiča i neukusa. Tu  tradiciju treba nastaviti i čuvati. To je prevashodni zadatak sadašnjih i budućih generacija. Protini memoari, Hadži Ruvimov duborez, Čika Ljubina pisma, Desankina i Bećkovićeva poezija, Nikolajevo i Justinovo duhovno stvaralaštvo, drevni manastiri, Valjevska gimnazija, Kulturni centar, Biblioteka, Muzej, Univerzitet u Petnici…To su temelji na kojima terba zidati i graditi dalje, To je prizvanje Valjevaca u sadašnjosti i budućnosti.

 

Šta vam znači Nagrada grada Valjeva za životno delo? Uz moje iznenađenje da, kako ste rekli, do sada niste primali nagrade. Na čemu sada radite?

Kad sve ovo imam pred očima osećam se nebeski počastvovan, istovremeno i postiđen pred Nagradom za životno delo. Ona je mogla biti uručena u još hiljade ruku znanih i neznanih trudbenika  i neimara koji svojim životom svetle i ukrašavaju naš grad i izgrađuju njegov identitet.

Trenutno pripremam luskuzno izdanje Sabranih dela Jovana Dučića, povodom 75. godišnjice njegovog upokojenja.Osećam veliku odgovornost da sve bude urađeno kako  veliki Gospodin srpske kulture i zaslužuje. Izdanja Glasa crkve poznata su u srpskom izdavaštvu po visokim standardima u svakom pogledu. Ljubitelji knjige u našem gradu imaju istančan ukus. Želja mi je da kada komplet dođe u ruke čitalaca u Valjevu, izazove sjaj u oku i treptaj duše i srca pred lepotom. Nagrada koju sam primio od rodnog grada obavezuje na to. Nagrada je zadatak. Tako nekako razumem smisao i cilj nagrada. Ona je velika obaveza. Nešto što nije zasluženo, nego nešto čemu do kraja života treba služiti i zasluživati.