Sanjam neki čudnjikavi alpski predeo. Kafici, drveni podovi koji skripe, ljudi na terasama hotela uvijeni u deke, ispijaju tople cajeve. Ja u nekom skijaskom skafanderu ( inace ne skijam na javi)… Provlacim se kroz neku guzvu.
Imam utisak da sam tu zbog neke rehabilitacije …nekakvog odmora. Sednem na neku pletenu stolicu …zavalim se, kao nesto umorna. A pored mene sede neki plecati, krsni, plavusani…plavih ociju, i rumenih obraza. Kontam neki Svedjani… Djavo ce ga znati. Oni se osmehuju, i meni je uveliko jasno da se znamo. Nedaleko od njih visoka plavusa u nekom svetlo roze, sa pink trakama skafanderu nervozno mi prilazi i kaze da ustanem.
Obraca se na nekom losem engleskom. Kaze da je bila u vezi sa S. Gledam je zbunjeno i onda je pitam : “ Zasto bi to meni bilo bitno kao podatak? Pa S. i ja nismo zajedno. I ja odavno ne znam sta on radi.“ ( S. je onaj fantazmagoricni Srbin, junak mog zivota, moja zaljubljenost u njega, i nase konekcije nikad nece prestati. Ne moramo biti zajedno, ali cemo se uvek postovati.
I svi nasi pokusaji zajednicki da budemo u onom sto jeste veza, ljubav, smisleno nesto, zavrsavali su se mojim nekim ludackim neckanjima… I to traje…godinama. S. zna da ga ja volim, kao i on mene.) No, da se vratim na plavusu…
Njen bes meni kranje nerazumljiv …nije prestajao. Pricala je kako je S. sutnuo, zbog nekih obaveza. A onda mi je dala neki koverat mali,beli…u kome su se nalazila tri zlatna lancica. Jedan je bio pokidan. U soku sam je pitala sta je to…i zasto mi to daje. Objasnila mi je da je pronasla u stanu kod S., i da ovo cini na njegovo insistiranje, jer on zeli da mi to vrati. Gledam i pokusavam da se setim da li je to stvarno moje. Ne mogu da osvezim nicim to secanje, i da se otrgnem osecaju da to zapravo i nije moje.
I dok sam sam tako zbunjeno stajala, primetim da za jednim od stolova sedi S. I cujem buku, muskraci okruzeni S., glasno se smeju. On me je gledao, onim njegovim besnim pogledom, koji je u meni za razliku od drugih, uvek izazivao smeh. I odjednom ustaje i prilazi. Kaze mi da sam sve icenirala, da bih ga srela…i da sam ja prosto takva. Besno ga udaram onim malim kovertom i lancici ispadaju…a on u cudu ponavlja : “ Sto je ovo? “ Objasnjavam da mi je to dala plavusa, koja je pobegla u guzvu, mesajuci se sa ostalim gostima…uporno tvrdeci da je to moje, i da to cini na njegovo insistiranje.
S. se lupa po celu i kaze da se seca sad. Naravno, moli da mu oprostim. Kazem mu kako sam se upravo setila zasto sam tu… Oboje smo u soku dok mu objasnjavam kako se secam neke bolnice, gde su me otpustili sa sedimentacijom 67, i nekom pricom da mi je mozda bolesna stitna zlezda. S. mi besomucno ponavlja da je to nemoguce, jer je nekad bio medicinski radnik i da sam sigurno sve pogresno razumela. Vristim kao luda da se odjednom secam svega…dok me on grli i odlazimo da sednemo za sto. Pitam ga ponovo za sedimentaciju, a on me grli i govori kako je sve san.
Probudih se blago uznemirena.
Ana Matavulj
