Слава Богословије „Света три Јерарха” у манастиру Крка

”Данас када се присјећајући истинских труба Православља, Труба Христових и труба Цркве, појући богослужбено у Оцу, Сину и Духу Светоме Тројицу, у Светој Тројици тројицу Угодника Божијих, златне трубе Православља, украситеље Цркве, у Тројици Једносуштној три сунца који сијајући непрестано пројавише свима Истину која се налази у Богу, вјечно рађајућем Сина и вјечно и савјечно исходећи Духа. Данас славимо Света Три Јерарха који ни по чему не бијаху већи нити узвишенији један од другога, Светог Василија Великог, ангела у тијелу, Григорија Богослова, истинског словитеља Тајни Божијих и Јована Златоуста, златних уста Цркве украситеља. Свете људе Христа Богочовјека, преподобне подвижнике, богослове, проповједнике и праведнике Божије, Епископе Цркве Христове и савршене монахе, облагодаћене сасуде и боговидце, богомудре устројитеље свете Литургије и свега богослужења, апостолске уредитеље богомданог канонског поретка Цркве, непоколебиве борце за вјеру православну и догмате апостолске и отачке.

Ови свети иако учећи се и пребивајући у световној философији код изврсних учитеља онога доба, поткрепљујући се свим расположивим знањем не бијаху задовољни добијеним већ они трагаху за оним савршенијим, облагодаћеним и љубомудрујућим знањем које се добија свише, пребивајућем у Ономе Који оживотворава. Отргнувши се од празног софистицирања, искористивши сва расположива средства која су им била доступна на себи својствен начин, сваки од њих тројице уградише себе у темеље Цркве. Они као такви постадоше прави и искусни борци Тајни Христових који не жалећи себе упустише се у жестоку битку са богопротивећим се људима и заједницама, а ови обманути Сатаном изврташе Ријеч Божију и Цркву разграђиваше лажним и неистинитим учењима. Но ипак Христова наука као једно једино истинско учење и философирање у кога нема лажи ни обмане ипак тријумфоваше и кроз Саборовање објави васељени истину Православља. Примајући муке, мучења и изгнанства бише истински насљедници јеванђелских ријечи: „Блажени прогнани правде ради јер је њихово Царство Небеско.“ (Мт 5, 10), и они као такви постадоше синови Царства у Тројици. Пастири добри који су у свему подражавали своме Спаситељу и Добром Пастиру Христу, не остављајући повјереног им стада жедног Христољубља и Богољубља напојише сваку душу богопознањем и приводећи заблудјеле и изгубљене овце Пастиру. Три сунца Једнога Божанства, три Јерарха у Једној Тројици исповједајући и богословствујући Тројицу једносуштну и нераздјељиву. И нема достојних ријечи којима би узвеличали ову тројицу који као три одвојена извора свјетлости зрачише једну исту свјетлост која исијаваше из Свете Тројице. Василија Великог у монашкој врлини непоколебивога, у строгости и подвижништву пројављенога, Григорија Богослова јерарха правде снагом богословља означенога, Јована Златоуста златног језика и божанске проповиједи ретора. „Не може се град сакрити када на гори стоји; Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд него на свијећњак, те свијетли свима који су у кући.“ (Мт 5, 14-15) Те не бјеше могуће да ова три највећа свјетила Тросунчаног Божанства остану неоткривена и не просијавша, просвећујући васељену зрацима догмата божанствених. Сљедујући Првојерарху Христу они постадоше Јерарси Цркве које данас прослављајући многа покољења, одају им поштовање као браничима Цркве и медоточним струјама богословља. Они постајући учитељима многих сами себе уградише у многе, а опет извирући из Једног у Тројици. У своме духовном окриљу и старању држећи многе душе будућих монаха, богослова и јерараха. Нека и њихова свјетлост богопознања свијетли свима данас који се уче у овом свештеном Училишту, имајући њих за своје духовне заступнике, оне који трагају за неиспитивим Тајнама Свете Тројице, догмата и богословља. Опредјељујући се сваки понаособ своме божанском призиву данас созерцавамо у Василију ангелски монашки чин, у Григорију свештенослужитеље Бога истинскога а у Јовану учитеље и бесједнике. Да бисмо вођени тако њиховом божанственом мудрујућом философијом живота и философијом духа прослављали у „Духу и Истини“ понајвише, не тјелесно него духовно, јер оно тјелесно остаде без коријена и плодова док ово духовно роди род и то сваки у своје вријеме.

Литургишући ову Божанствену и Свету Евхаристију бивамо сједињени са Творцем, а преко Њега и са овим боготражитељима великим Јерарсима којих се данас присјећамо, и не само да их се присјећамо већ их у Тројици оживотворавамо јер са њима будући у Литургији постајемо саучесници Царства Божијега као вјечне и непролазне Литургије у којој проналазећи свој коначни циљ налазимо и своје уипостазирање. Тај моменат за све нас бива завршни покрет наших личности ка Богу, повратак из ропства, ослобаћајућа дјелатност која од робова чини слуге и од одступника синове, када сви они који су пропадајући у првом Адаму били подигнути Новим Адамом. Јер у Старом Завјету бјеше сјенка, у Новом икона а Истина је стање будућег (вијека).

Будући сједињени са Творцем у Тројици, евхаристијски, благодарствено у богословском јерургисању Логоса, саображавајући се и подражавајући тројицу Јерараха Цркве Христове поздрављајући све истински и духовно, у молитвеној радости и расположењу желимо да узимајући њих за примјер бивамо свагда руковођени њима ка крајњем усиновљењу, имајући их за примјер у послушности Цркви и Богу будемо и ми послушни својим старјешинама, учитељима и јерарсима јер се Црква на послушности изграђује идући тако пут Царства Небескога које је у Бога Који нас је изабрао и извео на пут својих служитеља.

Благодат у Светој Тројици, Оцу, Сину и Духу Светоме са свима Вама, Амин.”