Stare zanatlije bez čijih predmeta ni dan danas ne možemo da živimo

Abadžija

Reč abadžija označava krojača ili naziv za zanatlije koji su izrađivali narodnu nošnju od grubog sukna od valjane vune – abe. Dok su, s jedne strane, terzijske rukotvorine bile skupe i namenjene pretežno bogatijem sloju stanovništva, postojale su abadžije koje su pravile jednostavnu i jeftiniju suknenu odeću. Seoska nošnja bila je uglavnom izrađivana po kućama, a pojedini odevni predmeti bili su delo seoskih krojača – abadžija. Abadžijski zanat je nekada bio veoma važan i izrađenom odećom označavao je i nacionalnu pripadnost i društveni stalež. Abadžijski zanat je svakako jedan od najtežih i najzahtevnijih zanatskih poslova i od sukna, čohe, platna, štofa, trebalo je veštine da se uradi po meri i bez greške da bi se na kraju sve to sašilo i postavila postava i dugmad.

Ćebedžija

Ćebedžija je zanatlija koji se bavio izradom pokrivača od vune koji se prebacivao konju preko leđa, a kasnije su to bili finiji vuneni pokrivači za svaku priliku u domaćinstvu.

Kujundžija

Za kujundžijski zanat usko se vezivao i filigranski. Kujundžije su izrađivale komade nakita, a filigrani su pravili ispune i ornamente od srebrne žice koju su savijali i pleli i njima popunjavali praznine u nakitu. I danas se kujundžijski nakit vezuje za umetnost jer njoj najviše nalikuje. Sve što je služilo ljudima, a trebalo je da bude izuzetno lepo, prolazilo je kroz ruke kujundžija i filigrana. Poznato je i da su kujundžije izrađivale i novac, naravno pod nadzorom vladara. Kujundžije su u izradi najčešće koristile zlato i srebro, ali im nisu bili strani ni drugi metali pa su tako dosta koristili i bakar. Izrađivali su nakit za razne delove tela, a ukrašavale su se glava, vrat, ruke i pojas i to ukosnicama, minđušama, granama, pojasevima, narukvicama, prstenovima, medaljonima i broševima… Za izradu koristili su tehniku iskucavanja, graviranja, granulaciju, filigran, tauširanje, emajliranje, posrebrivanje, pozlatu…

Češljar

Javljaju se početkom sedamnaestog veka. Svoje predmete, češljeve, izrađivali su od goveđeg roga koji se sekao na manje parčiće. Goveđi rog se prvo omekšavao pomoću pare kako bi bio savitljiv. Rogovi su potom išli u presu kako bi dobili željeni oblik. Na kraju se češalj gladio kamenom ili staklom. Posebno su bili na ceni češljevi od bivola, a oni koji su pripadali bogatijima često su bili ukrašavani zlatom.

Grnčar

Majstori koji izrađuju predmete od gline i peku ih u grnčarskim pećima. Grnčari su zanatlije koji su postojali i pre dolaska Turaka na ove prostore i smatra se jednim od najstarijih zanata. Grnčari su birali glinu, naročitu vrstu zemlje, koju su potom mesili. Prethodno se glina kiselila nedelju dana dok se ne bi uštavila i sazrela. Kad zemlja postane poput testa, pristupalo se oblikovanju. Grnčari su u početku radili ručno, a kasnije su se služili točkom ili nožnim kolom. Oblikovani predmeti su se sušili na promaji u hladovini kako bi ostali bez vode. Kad bi ovako oblikovani predmeti pobeleli, onda su bili spremni za pečenje. Ovako sušena grnčarija se pekla u pećima, pa potom hladila i davala na dalju upotrebu. Grnčarijom su se bavile i žene, uglavnom za izradu predmeta za domaćinstvo. Više žena bi glinu kvasile vodom i gazile nogama, pa od toga svaka izradila po nekoliko crepulja za svoje potrebe. Crepulje su sušile oko ognjišta.