Свечано отварање изложбе:О ШИК ШАЈКАЧИ
U svom ateljeu, okružena nagomilanim kalemima raznobojnih niti, Zagorka Stojanović sedi pred razbojem kao na ispovesti. „Ovo je monaški posao“, Zagorka razgrađuje parabolu. „Ritam tkanja stremi usporenosti, za razliku od svakodnevice modernih veština. Nit se slaže red po red i, ako su ruke predane, misli se smiruju kao u molitvi.“ Unutrašnji mir omogućio je Zagorki Stojanović neuobičajenu životnu dinamiku. Diplomirala je 1964. na Odseku za tekstil Akademije primenjenih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Dragutina Mitranovića. Izuzetno bogata produkcija potvrdila je preobražaj praktične veštine u umetnost visokog stepena slobode.
Kostimom, često i rešavanjem kompletne scenografije u tekstilu, Zagorka je do sada opremila preko stotinu pozorišnih predstava, mnogobrojne filmove, televizijske drame i emisije. istraživanje granica mogućnosti tehnike doživljava vrhunac u skulpturama izvedenim tkanjem, čija apstraktna figuracija gotovo da gubi dodir sa starim zanatom.
Poslednjih godina, sasvim nov izraz Zagorka Stojanović pronašla je u ikonotkanju. U vizantijskom ključu, kanonski verodostojne, istkane ikone izbegavaju doslovno citiranje i prate tok izvorne ideje do savremenog čitanja. Poliptih „Deisis“, pet ikona-tkanica, nagrađen je Gran prijem u umetničkoj koloniji „Mileševa 93“, da bi sledećih godina bio izložen u Njujorku i Parizu. – Zanat sam učila po seoskim zabitima, od starih tkalja. Nisu znale da mi objasne kako ili zašto – kaže Zagorka – znanje im je u prstima. veštine koje su tako dugo bile vezane za opstanak deo su kolektivnog pamćenja. čovek ima intimnu, atavističku potrebu za toplinom koju ogromni prostori moderne arhitekture, hladni materijali – beton, čelik, staklo – ignorišu.
 |
| Radionica u Guči, 2002. |
Na brojnim kursevima, letnjim školama, radionicama, Zagorka prenosi svoja znanja nadajući se da će naša tradicija izaći iz okvira arhivske građe etnologije. „Ovim majstorskim pismom“, stoji u povelji Društva za negovanje tradicionalnog tkanja, kojim Zagorka Stojanović predsedava, „tkalja produžava nameru čistu da nastavlja i prenosi ljubav prema ovom plemenitom zanatu“. Trag tajne drevnog umeća očuvan je u jezičkim metaforama – osećanja se prepliću, priče su protkane, čitav život prati nit kojom je moguće istkati čuda. A pošto se prvo „nasnuje“, prazninu među nitima osnove popunjava nova nijansa smisla.
 |
| Detalj iz ateljea |
Poetičnost kao da zrači iz ovih materijala. kao gostujući profesor na Akademiji u Bukureštu, u pratnji svojih radova ili na studijskim putovanjima po Italiji i Poljskoj, između ostalog, Zagorka Stojanović je prepoznala potrebu da sto češće izlaze. U nekadašnoj Jugoslaviji predstavljala se i u slovenačkim i u makedonskim galerijama; danas, kao i tada, spremna je da ugovori izložbu u bilo kom manjem mestu, sto često podrazumeva da će celu organizaciju morati da sprovede sama. kada poziv stigne iz inostranstva, lako se prilagođava promeni atmosfere. Amerika, Poljska, Britanija, Gabon – sve su to bile kulturološke misije.
Od neprebrojivih nagrada i priznanja, najsvežije su godišnja nagrada ULUPUDS-a za 1997. i Zlatna značka Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za 1998. nedavno je snimljen dokumentarni film „Zagorka“, u reziji Petra Cvejića, koji i sam liči na tkanje sačinjeno od priča ljudi bliskih umetnici, i u kom se prepliću njena raznovrsna interesovanja – od crteža i kolaža do tai-či vežbi i susreta sa prijateljima u kuhinji, gde hranu po makrobiotičkim receptima priprema sama Zagorka. Film je 1998 na zlatiborskom Mefestu dobio specijalnu diplomu, kao i posebno priznanje muzeja pod otvorenim nebom starog sela Sirogojna – u čijem se obrazloženju kaže: „Za sklad i lepotu življenja i stvaranja u uzajamnom uvažavanju čoveka i prirode“.
