Свирали смо један дочек Нове године у ресторану ,,Тre Меrli,, Почнемо у девет, Давор са хармоником у горњој, а ја са гитаром у доњој сали.

Свирали смо један дочек Нове године у ресторану ,,Тre Меrli,, Почнемо у девет, Давор са хармоником у горњој, а ја са гитаром у доњој сали.

Једно озвучење, једна песма у два гласа и само кратак акорд да усагласимо и најавимо нову нумеру, такорећи без прекида, до четири у Новој години, када смо се поново састали и попили пиће за своју душу, прича Микица, са Давором већ годинама сјајан музички дуо са референцом наследника чувених музичара са Баира.

Већ дуго присутни на локалној музичкој сцени, оверивши сваку коцкицу овдашњег кафанско-музичког мозаика, са профилисаним репертоаром изашли су на велику сцену, препознати и радо слушани и у београдским култним ресторанима ,,Мањеж,, и ,,Виолето кућо стара,, новосадском ,,Сокачету,, ,,Леополду,, на Петроварадину, често и у друштву најпознатих имена актуелне естрадне приче, присутни на бројним позивним приватним свечаностима у Београду, Новом Саду, Шапцу, наравно Ваљеву и шире. Давор је постао чак и ,,међународни,, свирајући са групом ,,Кал,, на Бијеналу уметности у Атини, Фестивалу Сан Лоренцо у Милану и још понегде.

Почетком осамдесетих, Микица је са виолином дебитовао у сталном оркестру ресторана ,,Нарцис,, који је водио његов отац Перица Грачанин, врсни виолиниста. Наставио је скоро деценију и са мањим изменама у оркестру дочекао реновирани и подмлађени хотел Гранд, испред кога је на платоу свирао и при том испратио велику смену музичких генерација.

Као део породичне музичке приче за подсетити је и на сестру Милену која је певала уз Пачетов оркестар ,,Ново јутро,, обележиши ,,златни период,, ресторана ,,Стари град,,

Доста касније, Давор је са хармоником, почео у оркестру који је водио његов деда Драгољуб Петровић, клавијатуриста и певач непоновљиве харизме, уз оца Драгана Чавку гитаристу и друге, свирајући у ,,Риболовцу,, под Пећином.

И да причу вратимо пар деценија у назад, када су очеви и преци били у младим годинама и подсетимо на пар водећих музичара који су у Гранду, башти преко пута и ресторану хотела Бранковина, музиком и песмом улепшавали ововарошку свакодневницу:

Перица, Мића и Драгољуб, виолина, хармоника и клавир уз најбоље дуваче, браћу Обрадовић Слобу са трубом и Брану Мингеја са саксофоном, такође саксофонисту Драгана Грачанина и клавијатуристе Драгана и Јовицу. Тих година ,,Цигански бал,,

била је једна од највиђенијих забава, традиционално отварана песмом ,,Далмација,, о чему сведочи и прилог из фото галерије, такође и о униформисаној отмености и господственом односу музичара тог времена према професији, госту, слављенику или сваком музичком заљубљенику.

Крешендо ове генерације, почео је седамдесетих, са отварањем новог ресторана ,,Платани,, на простору некадашње терасе поплочане циглом и од тада иде једна песма коју је певушила цела варош и Драгољуб који је ту песму деценијама певао за целу варош:

Ја лутам светом од свог рођења

и сви ме зову еј Цигане,

тад срце моје задрхти болно и

место туге песма је ту.

Ја јесам Циган и моја мајка,

сви моји преци били су то,

То што сам Циган то није важно,

важно је само да оста сам.

Већина данашњих расторана, кафана и таверни, музичким програмима негује вековну традицију ове вароши, којој такорећи свака нова младост хита у сусрет, очекујући амбијент доброг штимунга и ведрог расположења, за шта су на располагању већ проверени музичари, међу којима Микица и Давор слове за припаднике топ групе.

Микица и Давор, наше музичко јуче, данас и сутра, дует који на најбољи начин интерпретира и баштини музичко наслеђе које су њихови преци успоставили још у претпрошлом веку, додајући свакако лични печат актуелној музичкој свакодневници као прилог континуитета, трајања и оставштине за неку нову будућност.

Очеви и оци, прилог подсећања на музичке легенде и њихове наследнике.