Уснуо у Господу Епископ шабачки Лаврентије (Трифуновић)
Један од најистакнутијих и архијереја са најплодоноснијим служењем Богу и свом народу у новијој историји Српске Православне Цркве, Епископ шабачки Лаврентије (Трифуновић), преставио се Господу на празник Светог Григорија Ниског, 23/10. јануара 2022. године у Духовном центру „Свети Сава“ у Шапцу.
„Душа човекова је по природи хришћанка. Она је религиозна и нико не може из душе човека ишчупати Бога“ речи су Владике Лаврентија изговорене у Ваљеву пре скоро пет година, када је са овдашњим верним народом и блаженопочившим у Христу му братом Епископом ваљевским Милутином прославио свој несвакидашњи јубилеј – пола века архипастирске службе. Службе, која га је водила ка милионима душа широм планете, у којима, како ове речи казују, по природи живи Бог и које је речју Божјом требало хранити.
За мисионарски пут и датумом доласка на свет био је призван. Рођен је на празник Светог Саве, лета Господњег 1937. у Богоштици код Крупња, као Живко Трифуновић. У родном месту завршава основну школу, гимназију у Лозници, Богословију „Светог Саве“ и Православни богословски факултет у Београду. Монашки постриг примио је у манастиру Крушедол 12. августа 1958. године, а убрзо потом, на Преображење, у Саборној цркви у Сремским Карловцима бива рукоположен у чин јерођакона. Јеромонах постаје 1961.на Малу Госпојину у Цркви Ружици на Калемегдану. За Епископа моравичког, викара Патријара српског Германа, бива изабран 1967. Свечани чин хиротоније обављен је у београдској Саборној цркви. По благослову Патријарха Германа, покренуо је часопис „Православље“, организовао Верско добротворно старатељство при Архиепископији београдско – карловачкој, затим бројне духовно културне активности: хорове, фолклорна друштва, бесплатну допунску наставу за ученике свих узраста, предавања, филмске пројекције, часове веронауке…
Године 1969. Свети Архијерејски Сабор СПЦ Владику Лаврентија бира за Епископа западноевропског и аустралијско – новозеландског. Веран завету даном Христу Господу и надахнут искреним родољубљем, Владика Лаврентије походи српску емиграцију по свим деловима „старог континента“ и прекоокеанских земаља и, упркос бројним идеолошким разликама међу њима, те немању средстава и верских здања, успева да их сабере под свој омофор, просветли и упали у њихова срца пламен светосавске вере. Оснивају се нове парохије, а при њима и црквени хорови, кола српских сестара и удружења за очување традиције родних крајева. Ничу и богомоље, а 1971.године у Диселдорфу оснива се и мала штампарија „Острог“, у којој ће се словослагати дела Светог Владике Николаја, у отаџбини тада забрањена. „За то сам добио велику подршку пријатеља Немаца… Рекли су ми:“Владико, штампајте! Колико год да скупите новца, ми ћемо Вам дати још толико“, присетио се Владика Лаврентије у интервјуу за сајт Епархије ваљевске (29. октобра 2017) предусретљивости послератних Немаца.
Драгоцен допринос овај велики савремени мисионар дао је и у превазилажењу раскола у Српској Цркви у Америци, посетивши 1984.тамошњег Митрополита Иринеја.
„Отаџбина је магнет који вас увек привлачи и где год да сам био, отаџбина је срцу бивала све ближе“, до данас говори евоцирајући успомене на године служења у олтарима дијаспоре. Године 1989. Епископ Лаврентије враћа се у родну Мачву, у трон Епископа шабачко – ваљевског, након упокојења Владике Јована Велимировића. Његовим трудољубљем подигнуте су бројне нове и обновљене старе богомоље, а заживело је чак тринаест манастира. Давнашњу жељу- повратак Светог Владике Николаја у родни му Лелић оствариће са групом сарадника и пријатеља 1991. године. То је, како је говорио, било испуњење завета даног након спознаје туге за отаџбином коју је Лелићки Златоуст записао у својим мемоарима.
Ратних деведестих година Владика Лаврентије састрадавао је са богомповереним му народом, али и са свим прекодринским Србима, које је ратни вихор отерао са својих огњишта. Организовао је хуманитарне акције и прикупио више шлепера разних потрепштина за болнице у Шапцу, Лозници, Крупњу, Љубовији и Београду. На Јовањдан, своју крсну славу, 1993.отворио је у Шапцу народну кухињу за материјално угрожене суграђане.
Лета Господњег 2006.на предлог Владике Лаврентија Епархија шабачко- ваљевска дели се на Шабачку и Ваљевску. За пастира новоосноване Ваљевске бива изабран Епископ Милутин, који је архијерејски жезал добио управо захваљујући његовом предлогу. Две епархије су наставиле да негују братску љубав и једна другој пружају подршку баш како су то Владике Лаврентије и Милутин чинили током свог земаљског живота. Од упокојења Владике Милутина (30. марта 2020.) до устоличења Владике Исихија, Владика Лаврентије као администратор се старао о свештенству и верном народу Епархије ваљевске и на тој љубави благодарје ће вечно трајати.
Вечан спомен и Царство небеско Владики Лаврентију!
