Благоје Ранковић је завршио Пољопривредни факултет, одсек воћарствa, године 1995. Само је непуних годину дана радио у струци. Каже да по имену и презимену познаје макар двадесет својих колега који су у истом положају као и он. Све су то пристојни људи, били би посвећени професији да су добили прилику. Благоје зна да се није увек запошљавало по реду и поштењу. Он тако није могао.
Логично је да је резигниран и љут. Прихвата се разних послова. И његове колеге раде физичке послове, тезгаре на бувљаку, раде као анкетари. Благоје се труди да сачува достојанство шта год да ради. Каже да то дугује и прецима од којих се њих шесторица нису вратила после преласка Албаније. Један прадеда се вратио с Карађорђевом звездом.
Када је настао сумрак за агрономе? Све до почетка деведесетих година они су лако добијали запослење. У нашем крају су се запошљавали у “Србијанци”, “Пољоплоду”, у многобројним задругама, на три велике фарме, као професори у Ваљеву и Коцељеви, у стручним службама… На посао се чекало највише годину дана.
Онда је уследило оно што је добро познато. Земља Пољоплода је враћена старим власницима, мада Благоје Ранковић сматра да би било боље да су сељацима подељене акције задруга. Они би онда непосредно били заинтересовани за њихов опстанак. Пропале су и задруге, Србијанка је лоше приватизована, тако да је агрономима драстично сужен простор за запошљавање. У “Рауху” и “Гринвалду” запосли се понеки технолог, у школама се тешко ослобађа место, стручне службе су пуне. На Заводу за запошљавање, за дивно чудо, има их само дванаест. Благоје сматра да су се неки некако “снашли”, док су други дигли руке од бироа рада.
Шта чека будуће агрономе?
Школовање агронома у социјализму било је засновано на систему великих комбината, пољопривредних задруга, фарми, свега оног што је нестало. У новој стварности Пољопривредни факултет школује вишак агронома.
С тим се слаже и проф. у Пољопривредној школи Слободан Ђурђевић, који и сам одржава завидно газдинство. Од двадесет троје ђака у разреду њих четворо-петоро упише Пољопривредни факултет. Годишње око 160 ђака, на разниом смеровима, заврши Пољопривредну школу у Ваљеву. Али што је веома охрабрујуће по професору Ђурђевићу и директору школе Милану Гајићу све већи број ђака се одлучује да након завршене средње школе остане да живи на свом имању и да га унапређује. Директор Гајић каже да је пољопривреда скупо занимање, да су потребни објекти, механизација, наводњавање, обртни капитал, да се без стручњака на домаћинству неће моћи добијати ни кредити, поготово не из фондова Европске уније. Ваљевским пољопривредницима била би неопходна обновљена, или нека друга Србијанка, али се таква могућност престала озбиљно помињати. Макар за сада.
Благоје Ранковић је 2011/ 2012, око десет месеци радио као саветодавац за домаћинства у Јошеви, у оквиру ондашњег државног програма привременог запошљавања агронома. Видео је да има изузетних домаћинстава која обрађују и по 30 хектара, што своје што закупљене земље. Набраја Паниће, Јеремиће, Несторовиће, Грујичиће, Ралетиће. Није у свим селима тако, али несумњиво је да солидних, перспективних домаћинстава, ипак, има.
Када стручни људи тако виде, онда пуну логику и оправданост добија план Градског одбора СНС у Ваљеву, да после преузимања власти, значајно повећа градски буџет за пољопривреду, који сада износи минималних 20 милиона динара. И, посебно, да се помогне узорним домаћинствима да укрупне свој посед и да развију производњу. Јер: да све што се у пољопривреди овде произведе нађе тржиште. Таква ће домаћинства бити у прилици да запосле и по неколико радника. Стручне службе мораће адекватно одговорити том плану. То ће бити прилика и за младе агрономе, каже др Гвозденовић. Прилику би могао добити и Благоје Ранковић и неко од његових колега, који су се као саветодавци већ подробно упознали са стањем домаћинстава у целој општини. Непобитно је, такође, да се сваки план мора заснивати на, макар, минималном броју младих на селу и на обнови механизације.
