Да ли Ваљево има елиту?

Лепо је академик Матија Бећковић, недавно код Емира Кустурице, рекао да елиту чине људи у које увек можете да се закунете. А у Србији данас, додао је академик, људи се куну само кад хоће нешто да слажу.

У елиту спадају најпаметнији, најуспешнији људи у оном чиме се баве, али и најморалнији и најдоследнији људи, који делују просветитељски у средини у којој живе и раде. И такви људи су поштовани, њихово мишљење се уважава и на њих се други угледају.

Постојање такве истинске елите значи да је у тој средини успостављен вредносни поредак и критеријуми у свим областима живота, да постоји ниво испод кога се не може ићи. Висока стручност, углед и морална осетљивост припадника елите бивају препрека надирању јавашлука и непоштења, када поштени  страдају.

Имамо ли ми у Ваљеву данас такву елиту? Тешко. Несумњиво је да постоје успешни и респектовани директори неких школа и установа. Још је мање спорно да постоје одлични лекари, професори, свештеници, уметници, добри домаћини, цењени мајстори.

Атмосфера је таква да те тихе, посвећене, поштене, успешне посленике у Ваљеву нема ко да чује. Да их се запита за мишљење како би било добро уредити ствари у областима у којима они дају несумњив печат.

Новинарство које би требало да их осветли нема вредносну вертикалу, заглавило се у  праћењу туђих интереса, посветило се у великој мери ситничарењу.

Оно што се у Ваљеву данас сматра елитом, јесте самопроглашена, интересна и себична елита. Елита којој се не може одрећи одређена стручност и способности, али јој се може приговорити морална неосетљивост. Агресивно наметајући своја имена и свој интересни круг, ти људи спречавају успостављање поштенијег и праведнијег поретка ствари. Начин деловања те тзв. елите, довео је до озбиљне моралне неостљивости у јавном животу Ваљева. Јер ко је од њих дигао глас, када су  имена људи без доказане кривице извикивана на тргу пред гневним народом, када су људи, посебно новинари, годинама срамоћени и  одстрељивани на страницама једне ревије, када је на једног званичника почетком две хиљадитих  организована и оркестрирана невиђена хајка. (Узгред и скромно речено аутор овог текста јесте дигао глас и о томе постоје тонски и писани записи.)

Ми ћемо поздравити отварање сваког новог радног места, радоваћемо се свакој реалној најави побољшања животних прилика наших грађана, али је колико привредни важан  и морални опоравак. Све док не будемо осетљиви, да у ситуацији када тројица-четворица чине очигледну неправду једном, станемо на страну тог једног, ствари неће ваљати. Биће подржани, као што си и подржавани  аргументи “ја сам луђи и безобразнији од тебе, па ми припада и место испред тебе”.

Да ли је Ваљево имало паметну, непоткупљиву и морално осетљиву елиту? Да, јесте. Аутор овог текста нема  толико година живота ни стажа у Ваљеву да памти баш све, али памте људи у Ваљеву, па ево имена: др Владимир Ђуровић, хирург, некадашњи директор Ваљевске болнице; др Рада Милетић, председник Регионалне привредне коморе; Иван Пуцељ, професор Пољопривредне школе; инг. Драган Мијановић; инг. Шлезингер; диригент Драган Васиљевић…

Да ли је ово моралисање? Јесте. Јер без одређене дозе моралисања, не може бити ни озбиљног новинарства.

М. Ст.