Dobrodošli na Va1.info   Click to listen highlighted text! Dobrodošli na Va1.info
Kolumne

Moje komšije prvotimci iz 1961. godine

Košarkaške lopte bile su prava retkost gotovo čitavih deceniju i po, od lokalnog basket početka. Kada bi se nekom srećniku lopta i dogodila, otrčao bi i počeo da šutira na koš u Domu omladine, pomalo i dribla između dva obruča.
Taj zvuk kao da se čuo u najbližem komšiluku, što bi po pravilu vrlo brzo privuklo klince iz kraja, ,,umrežene,, u ljubavi prema basketu, školici i kriterijumu.
U jednom periodu košarke u Domu omladine, komšije su dominirale u dresovima prvog tima. Tako su, iz Vuka Karadžića pristigli, Mile Čampa iz kuće preko puta Gimnazije, Mića Engel iz Pašićevih kod Centrala, Luka i Antonije nešto više, prema železničkoj, iz Karađorđeve, Brana Leman iz najlepše kuće na korzou, Vladan Mihailović iz najlepše kuće, od oca mu dr Tihe, kod Narcisa, Peda Begović iz bakinog dvorišta koje je kapija delila od Doma omladine, Sogla, Cerkan i Mitar Đurović iz 101, Lale Spasojević od preko puta iz Danilovićeve, Mika Popović Pita i Panta Kovačević iz Sinđelićeve…
Na igralište u dvorištu nekadašnje Gimnazije na Kosančića vencu, sjurili bi se iz oficirskih zgrada, Kovačevići, Branko i Zoran, koji će se kasnije ostvariti kao najbolji od najboljih u ovdašnjoj basket priči, i Boban Genije a iz dvorišta u susedstvu, preko ograde, Darko Marjanović Kukica.
Dve godine po dolasku košarke na stadionče , posle prethodno kožnih, stigle su i prave, gumene, američke VOIT lopte (1965), Lopte smo dobili ali se košarkaško vreme ograničilo, obzirom da više nismo bili sami i jedini na igralištu. Bokseri, košarkaši, rukometaši i rukometašice, po programu, mala ševa fakultativno a sitna pokica na tribinama spontano, bio bi u najkraćem kroki tadašnjeg ambijenta, koji je sa otvaranjem bifea Koš, zaokružen. Šank sklepan od drvene košarkaške table, presvučen mušemom, jedan tiganj, istina sa nikada i nigde ukusnijom kobasicom i džigericom, jedno višenamensko lonče, za kafu, čaj, šerbe, kuvano vino i rakiju i atmosfera za pamćenje, kojoj su u konačnom ton dali i vremešni muzičari Tula i Mile Prća. A tek gosti, Petarini ribolovci i lovci, šoferi saniteta iz Hitne u susedstvu, sudski pripravnici i praktikanti, naravno sportisti sa tradicionalnim pratiocima i već svakorazni prolaznici iz nepoznance šta nosi dan a šta donosi noć.
Još tada, pronicljivi Zemunci su znali na koja vrata da zakucaju, stigli su sa pilot projektom Coca Cole, koja se godinama samo ovde mogla popiti, budući da društveni sektor o ovoj američkoj novotariji još dugo nije imao stav, a čekanje za mišljenje se odužilo.
Jedno vreme. u podne bi dolazila gospođa Kolos sa cegerom punim prelepih kolača ,,homemade,, izrade, što bi svaku aktivnost na stadiončetu i u Košu prekidalo na kratko, dok se prisutni ne zaslade a skromni sitniš ne napuni ceger. E u tom i takvom ambijentu, tri derana iz komšiluka, usput i basket zaljubljenika, provlačila su se neprimetno kroz sve te likove, događaje i događanja, do koša na stadiončetu i vremena svoje košarkaške sreće. Znali su kao niko, da osete svoj trenutak, da se mobilišu i utrče u svoje carstvo basketa, Moma Janjanin je imao loptu a Dule Kebac i Goran Marveni dobru volju. Dule Kebac, taj sjajni lik, koji je košarku voleo mnogo više nego što je košarka volela njega, pamtiće se i kao poslednji komšija košarkaš, i to još prvoligaški ej, budući da je sa krovom nad glavom košarka definitivno izgubila košarkaše komšije.
Komšije prvotimci iz 1961. godine na igralištu u Domu omladine: Mile Radivojević, Brana Golubović Leman, Sogla Višić, Vladan Mihailović, Antonije Purić i trener Luka Stančić
Puća Rakić, Mika Popović Pita i Mića Engel
preuzeto od: facebook
autor:

tomislavjovancic
Back to top button
Close
Close
%d bloggers like this:
Click to listen highlighted text!