Da li Valjevo ima elitu?
Lepo je akademik Matija Bećković, nedavno kod Emira Kusturice, rekao da elitu čine ljudi u koje uvek možete da se zakunete. A u Srbiji danas, dodao je akademik, ljudi se kunu samo kad hoće nešto da slažu.
U elitu spadaju najpametniji, najuspešniji ljudi u onom čime se bave, ali i najmoralniji i najdosledniji ljudi, koji deluju prosvetiteljski u sredini u kojoj žive i rade. I takvi ljudi su poštovani, njihovo mišljenje se uvažava i na njih se drugi ugledaju.
Postojanje takve istinske elite znači da je u toj sredini uspostavljen vrednosni poredak i kriterijumi u svim oblastima života, da postoji nivo ispod koga se ne može ići. Visoka stručnost, ugled i moralna osetljivost pripadnika elite bivaju prepreka nadiranju javašluka i nepoštenja, kada pošteni stradaju.
Imamo li mi u Valjevu danas takvu elitu? Teško. Nesumnjivo je da postoje uspešni i respektovani direktori nekih škola i ustanova. Još je manje sporno da postoje odlični lekari, profesori, sveštenici, umetnici, dobri domaćini, cenjeni majstori.
Atmosfera je takva da te tihe, posvećene, poštene, uspešne poslenike u Valjevu nema ko da čuje. Da ih se zapita za mišljenje kako bi bilo dobro urediti stvari u oblastima u kojima oni daju nesumnjiv pečat.
Novinarstvo koje bi trebalo da ih osvetli nema vrednosnu vertikalu, zaglavilo se u praćenju tuđih interesa, posvetilo se u velikoj meri sitničarenju.
Ono što se u Valjevu danas smatra elitom, jeste samoproglašena, interesna i sebična elita. Elita kojoj se ne može odreći određena stručnost i sposobnosti, ali joj se može prigovoriti moralna neosetljivost. Agresivno nametajući svoja imena i svoj interesni krug, ti ljudi sprečavaju uspostavljanje poštenijeg i pravednijeg poretka stvari. Način delovanja te tzv. elite, doveo je do ozbiljne moralne neostljivosti u javnom životu Valjeva. Jer ko je od njih digao glas, kada su imena ljudi bez dokazane krivice izvikivana na trgu pred gnevnim narodom, kada su ljudi, posebno novinari, godinama sramoćeni i odstreljivani na stranicama jedne revije, kada je na jednog zvaničnika početkom dve hiljaditih organizovana i orkestrirana neviđena hajka. (Uzgred i skromno rečeno autor ovog teksta jeste digao glas i o tome postoje tonski i pisani zapisi.)
Mi ćemo pozdraviti otvaranje svakog novog radnog mesta, radovaćemo se svakoj realnoj najavi poboljšanja životnih prilika naših građana, ali je koliko privredni važan i moralni oporavak. Sve dok ne budemo osetljivi, da u situaciji kada trojica-četvorica čine očiglednu nepravdu jednom, stanemo na stranu tog jednog, stvari neće valjati. Biće podržani, kao što si i podržavani argumenti “ja sam luđi i bezobrazniji od tebe, pa mi pripada i mesto ispred tebe”.
Da li je Valjevo imalo pametnu, nepotkupljivu i moralno osetljivu elitu? Da, jeste. Autor ovog teksta nema toliko godina života ni staža u Valjevu da pamti baš sve, ali pamte ljudi u Valjevu, pa evo imena: dr Vladimir Đurović, hirurg, nekadašnji direktor Valjevske bolnice; dr Rada Miletić, predsednik Regionalne privredne komore; Ivan Pucelj, profesor Poljoprivredne škole; ing. Dragan Mijanović; ing. Šlezinger; dirigent Dragan Vasiljević…
Da li je ovo moralisanje? Jeste. Jer bez određene doze moralisanja, ne može biti ni ozbiljnog novinarstva.
M. St.
