Pre par meseci, moja žena Tanja i ja, u crkvi, u Moskvi… Nedelja… Liturgija se upravo završila… U crkvi desetak ljudi…Starija žena koja je čistila pod, prilazi Tanji i, bez reči, daje joj krpu u ruke, govoreći:
-Eno onu stranu, ikone, zid, stalci sa svećama, prebriši to polako… A Vi, obraćajući se meni, uzmite ovu kofu sa prljavom vodom, pa je izbacite napolje, tamo iza ugla, pa se vratite, ima još…
Njen ton je bio zapovedni, onaj koji ne trpi primedbe ali sa druge strane topao, na način kojim majke naređuju nešto svojoj deci… Tanja i ja se pogledasmo, začuđeni malo familijarnošću i naredbodavnim tonom… Ali, uzesmo da odradimo to što nam je rečeno… Potražih mesto gde mi je rekla da bacim vodu… Vratih se za novu kantu… Tako 5-6 puta…
Moram da priznam da mi je u početku to izazvalo neko unutrašnje negodovanje… To nije moj posao, zašto baš ja?
Kad smo završili,žena nam reče gde da stavimo “instrumente” uz reči: Bog vas blagoslovio!…
Izlazeći, Tanja i ja se pogledasmo, slegnusmo ramenima, uz osmeh… Očigledno je i njoj, kao i meni, na kraju bilo milo zbog ove neočekivane male epizode, zbog susreta, in vivo, sa neobjašnjivim ruskim mentalitetom… I zbog povoda da se zamislimo nad svojim i “našim” učešćem u onom što je “crkva”…
preuzeto sa:faceboook
