Пре двадесетак дана Фонд Б-92, заједно са Комерцијалном банком, даровао је породилишту Ваљевске болнице опрему у новчаној вредности од 47 000 евра. Веран Матић, председник фонда, казао је тада да су позиви за донаторство били упућени на 67 адреса ваљевских привредних предузећа и банака. Одговор је стигао са само три адресе: од Интершпеда, Енела, Агранеле. Та су предузећа издвојила укупно 300 000 динара.Остали се нису удостојили да било шта одговоре, иако је требало набавити опрему за породилиште у коме се рађају ваљевска деца. То је запањујућа немарност. Чак вас мрзи да одговорите: „жао нам је, сада нисмо у прилици да помогнемо, хвала на позиву, видећемо други пут“.
Генерално, спремности на доброчинство је мање у последњих две-три године, рекао је тада Веран Матић, који у хуманитарним пословима има, и од стране државе, запажен успех.
Позива и молби за помоћ је пуно. На страницама новина и на ТВ екранима, мало-мало, па осване позив да се неком детету или младој особи помогне за операцију у иностранству. У ТВ прилозима видимо скромну, пристојну, вредну децу, одличне ђаке, како, обично са мајком, живе у немогућим условима. Онда људи помажу, али тих тужних призора не јењава. Спонзорства од солиднијих предузећа траже спортски клубови, градске манифестације и слично. Позива за помоћ је заиста пуно. Криза јесте, али да ли оправдава баш толику нехат и равнодушност?
Под утиском та три одговора од 67 адреса ми смо се распитали како ствари стоје у Ваљеву? Колико је овде социјално одговорних предузећа и банака? Сумарно одговор је: мало је таквих.
У Ваљевској болници, каже да се људи много више одазивају када је у питању нечије здравље, него на позив да се помогне установи , па била она и здравствена. Музичари су, рецимо, потпуно бесплатно одржали концерт за операцију једне младе особе из Ваљева, али је нажалост све било касно. Болница је углавном тражила помоћ да отплати опрему набављену за Центар за вантелесну оплодњу и то не иде лоше.
Александар Вујић Суботић, начелник Градске управе за локални развој, урбанизам и комуналне послове, по месту које заузима одговоран је за најважније градске манифестације, као што су Тешњарске вечери и Џез фестивал. Он каже да никог не можете натерати силом да буде социјално одговоран или хуман. Увек се своди на иста предузећа и исте људе. „Банке нас не разумеју. Пошто све тешко иде неопходан је не само лични контакт, него и лични утицај“.
Милош Смиљанић, директор Центра за културу има замерке на Аустротерм, Горење, Вали, на све банке, осим „Уника банке“, која је најавила спонзорство за Џез фестивал. За сваку манифестацију из Центра за културу оде између 50 и 100 писама, па опет градоначелник мора да посегне за буџетском резервом, да би манифестација била одржана. Од укупног коштања манифестације очекује се да преко спонзорства буде набављена једна трећина средстава. И у томе се не успева.
Свештеник Саша Ђурђевић покренуо је 2007. године циклус трибина „Православље и млади“, који и данас живи. Биле су то, а и сада, врло посећене трибине на којима су личности из света културе, уметности, науке, спорта, новинарства, говорили о својим религиозним искуствима. „Грађани су финансијски одржали те трибине, на чему им захваљујем и овом приликом“, каже свештеник Ђурђевић. Наравно да је било мукотрпно сакупити и то мало новца, у просеку десетак хиљада по једној трибини. Не ослањајте се на писма, ако вам треба било каква помоћ. Увек морате лично позвати људе“, каже свештеник Ђурђевић. Њему је од сталног тражења новца теже падао несхватљиво ружан однос дела ваљевског јавног мњења према трибинама. Од цркве је тражено „да се врати у порту, гуши нас мирис тамјана из Дома омладине, Ваљеву не треба верски фундаментализам, не може се живети од свештеника и попадија“ и слично.
Ми смо писаним путем тражили одговоре од две наше компаније иностраног порекла; колико се њима обраћају за помоћ и како се они одазивају. Из Горења су нам додуше послали сасвим уопштене одговоре, а у Валију су се оглушили о наша питања.
Представници и раније ваљевске власти жалили су се на јавним трибинама како су предузећа, и посебно банке, које послују у Ваљеву, социјално неодговорне. Не препознају средину у којој послују.
Српски тајкуни нису били у стању да направе ни један мост, када је то с највишег места у држави од њих тражено. Једним потезом руке они би, а има их још хвала Богу, могли створити достојанствене услове за живот у тексту помињане деце.
У западном свету више није довољно да компаније само остварују профит. Од њих се очекује, и оне то раде, да имају више, људскије циљеве. На то треба подсећати и предузећа и компаније које су овде, без обзира одакле су и где су им централе. За почетак, макар, да одговоре на позиве који стигну на њихову адресу.
Владика Николај није се либио да напише у својим Мисионарским писмима. „Верујте, досади се и Богу трпети богаташе, који само примају а не дају“.
