Pre dvadesetak dana Fond B-92, zajedno sa Komercijalnom bankom, darovao je porodilištu Valjevske bolnice opremu u novčanoj vrednosti od 47 000 evra. Veran Matić, predsednik fonda, kazao je tada da su pozivi za donatorstvo bili upućeni na 67 adresa valjevskih privrednih preduzeća i banaka. Odgovor je stigao sa samo tri adrese: od Interšpeda, Enela, Agranele. Ta su preduzeća izdvojila ukupno 300 000 dinara.Ostali se nisu udostojili da bilo šta odgovore, iako je trebalo nabaviti opremu za porodilište u kome se rađaju valjevska deca. To je zapanjujuća nemarnost. Čak vas mrzi da odgovorite: „žao nam je, sada nismo u prilici da pomognemo, hvala na pozivu, videćemo drugi put“.
Generalno, spremnosti na dobročinstvo je manje u poslednjih dve-tri godine, rekao je tada Veran Matić, koji u humanitarnim poslovima ima, i od strane države, zapažen uspeh.
Poziva i molbi za pomoć je puno. Na stranicama novina i na TV ekranima, malo-malo, pa osvane poziv da se nekom detetu ili mladoj osobi pomogne za operaciju u inostranstvu. U TV prilozima vidimo skromnu, pristojnu, vrednu decu, odlične đake, kako, obično sa majkom, žive u nemogućim uslovima. Onda ljudi pomažu, ali tih tužnih prizora ne jenjava. Sponzorstva od solidnijih preduzeća traže sportski klubovi, gradske manifestacije i slično. Poziva za pomoć je zaista puno. Kriza jeste, ali da li opravdava baš toliku nehat i ravnodušnost?
Pod utiskom ta tri odgovora od 67 adresa mi smo se raspitali kako stvari stoje u Valjevu? Koliko je ovde socijalno odgovornih preduzeća i banaka? Sumarno odgovor je: malo je takvih.
U Valjevskoj bolnici, kaže da se ljudi mnogo više odazivaju kada je u pitanju nečije zdravlje, nego na poziv da se pomogne ustanovi , pa bila ona i zdravstvena. Muzičari su, recimo, potpuno besplatno održali koncert za operaciju jedne mlade osobe iz Valjeva, ali je nažalost sve bilo kasno. Bolnica je uglavnom tražila pomoć da otplati opremu nabavljenu za Centar za vantelesnu oplodnju i to ne ide loše.
Aleksandar Vujić Subotić, načelnik Gradske uprave za lokalni razvoj, urbanizam i komunalne poslove, po mestu koje zauzima odgovoran je za najvažnije gradske manifestacije, kao što su Tešnjarske večeri i Džez festival. On kaže da nikog ne možete naterati silom da bude socijalno odgovoran ili human. Uvek se svodi na ista preduzeća i iste ljude. „Banke nas ne razumeju. Pošto sve teško ide neophodan je ne samo lični kontakt, nego i lični uticaj“.
Miloš Smiljanić, direktor Centra za kulturu ima zamerke na Austroterm, Gorenje, Vali, na sve banke, osim „Unika banke“, koja je najavila sponzorstvo za Džez festival. Za svaku manifestaciju iz Centra za kulturu ode između 50 i 100 pisama, pa opet gradonačelnik mora da posegne za budžetskom rezervom, da bi manifestacija bila održana. Od ukupnog koštanja manifestacije očekuje se da preko sponzorstva bude nabavljena jedna trećina sredstava. I u tome se ne uspeva.
Sveštenik Saša Đurđević pokrenuo je 2007. godine ciklus tribina „Pravoslavlje i mladi“, koji i danas živi. Bile su to, a i sada, vrlo posećene tribine na kojima su ličnosti iz sveta kulture, umetnosti, nauke, sporta, novinarstva, govorili o svojim religioznim iskustvima. „Građani su finansijski održali te tribine, na čemu im zahvaljujem i ovom prilikom“, kaže sveštenik Đurđević. Naravno da je bilo mukotrpno sakupiti i to malo novca, u proseku desetak hiljada po jednoj tribini. Ne oslanjajte se na pisma, ako vam treba bilo kakva pomoć. Uvek morate lično pozvati ljude“, kaže sveštenik Đurđević. Njemu je od stalnog traženja novca teže padao neshvatljivo ružan odnos dela valjevskog javnog mnjenja prema tribinama. Od crkve je traženo „da se vrati u portu, guši nas miris tamjana iz Doma omladine, Valjevu ne treba verski fundamentalizam, ne može se živeti od sveštenika i popadija“ i slično.
Mi smo pisanim putem tražili odgovore od dve naše kompanije inostranog porekla; koliko se njima obraćaju za pomoć i kako se oni odazivaju. Iz Gorenja su nam doduše poslali sasvim uopštene odgovore, a u Valiju su se oglušili o naša pitanja.
Predstavnici i ranije valjevske vlasti žalili su se na javnim tribinama kako su preduzeća, i posebno banke, koje posluju u Valjevu, socijalno neodgovorne. Ne prepoznaju sredinu u kojoj posluju.
Srpski tajkuni nisu bili u stanju da naprave ni jedan most, kada je to s najvišeg mesta u državi od njih traženo. Jednim potezom ruke oni bi, a ima ih još hvala Bogu, mogli stvoriti dostojanstvene uslove za život u tekstu pominjane dece.
U zapadnom svetu više nije dovoljno da kompanije samo ostvaruju profit. Od njih se očekuje, i one to rade, da imaju više, ljudskije ciljeve. Na to treba podsećati i preduzeća i kompanije koje su ovde, bez obzira odakle su i gde su im centrale. Za početak, makar, da odgovore na pozive koji stignu na njihovu adresu.
Vladika Nikolaj nije se libio da napiše u svojim Misionarskim pismima. „Verujte, dosadi se i Bogu trpeti bogataše, koji samo primaju a ne daju“.
