“Задатак уметности је да нас помера из равнодушности, да нас учини солидарнима с другима и да нас натера на радикалну егзистенцију”. Ову, једну од најтачнијих дефиниција уметности, дао је поодавно словеначки писац и хришћански социјалиста Едвард Коцбек.
Да ли ово што ми имамо у уметности Ваљева испуњава наведена очекивања. Тешко. Ми смо преживели тешке године када су и људи одавде учествовали у околним ратовима, било је и трагичних последица; долазили су избегли и интерно прогнани, људи су остајали без посла, падали у сиромаштво и несигурност; деца у све нижем узрасту долазе у контакт с наркотицима и алкохолом. Ми то не препознајемо као тему у делима ваљевских литерата. То јесте тема за подробнију анализу, али утисак нас и овако не вара. Људи су мало засићени темама далеке прошлости или разрачунавања с комунистичком иделогијом и њеним суровим протагонстима. Или превише апстрактном поезијом која се пење до космоса а заборавља људе на земљи.
С позориштем је нешто друго. Мирослав Трифуновић већ три деценије непогрешиво међу драмама и романима одабира дела која живо кореспондирају с нашим приликама. Он је налазио адекватна дела и за сеобе и за сиромаштво и за могућност помирења некадашњих ратних непријатеља и за муке и животну снагу малог човека с периферије. Но, Мирослав је увек имао проблем што у “Абрашевићу” није било довољно квалитетних глумаца који би потпуно разумели његове идеје и уверљиво оживели ликове који их носе. Троје-четворо глумаца за толике године није довољно.
Зато ко у Ваљеву хоће да буде изложен уметности која изазива емоције, тера на размишљање и помера из равнодушности, мора да се окрене оном што долази из престонице. Зато је важно да не будемо заобилажени, да не будемо гето. Срећом и нисмо.
На јесен ћемо добити нову биоскопску салу у Дому омладине. Биће то, како каже Милош Смиљанић, директор Центра за културу, најлепша биоскопска сала у Србији. Имаће 98 седишта, најновију 3Д технологију, и што је најважније филмови ће бити приказивани шест дана у недељи. Сада се филмови у Дому културе приказују само четири-пет дана у месецу. И за тих неколико дана прикажу се два филма. То је баш мало.
Добре позоришне представе Народног позоришта, Атељеа 212, Београдског драмског позоришта стижу у редовним интервалима. Договорено је за јесен гостовање представе “Мрешћење шарана” Атељеа 212, по тексту Александра Поповића, у којој игра Ненад Јездић. Већ су биле представе: “Бела кафа”, “Палилулски роман”, “Родољупци”, “Ожалошћена породица”, “Госпођица”. Центар за културу гледа да гостују представе у којима су у подели глумци из Ваљева или је неки Ваљевац битан за представу,.
За сваку представу професионалних позоришта буде продато од 300-400 карата па навише. За ову намену, као припомоћ Центру за културу, град издваја годишње петсто хиљада динара.
Књиге се, наравно, могу посудити у библиотеци, све живе познате писце можемо слушати у библиотеци или у гимназији. Али млади свет, ако није доведен, ретко долази на књижевне вечери, што је свакако штета за њих.
Требају нам критичари
Директор Центра за културу Милош Смиљанић, каже да би волео да надлежни у управи града за за финансирање културних установа и манифестација пажљивије прате како се троши тај новац и какав је квалитет финансираних програма. Тако би и расподела новца за културне установе била праведнија, вредновао би се квалитет. За вредновање квалитета програма и уметничких дела неопходни су добри критичари.
Некада је у листу “Напред” Бранко Лукић редовно писао о свим аматерским позоришним представама изведеним у Ваљеву. Бранко је био виспрен, одмерен, паметан, поштен и добар позоришни критичар и његов суд је уважаван.
Остоја Продановић и Бранко Пиргић писали су у “Напреду” и ревији “Колубара” о књигама, како прозе тако и поезије. Бранко Пиргић је о књигама, говорио и у емисијама за културу Радио Ваљева. Радован Бели Марковић је у културном додатку “Напреда”, шансу давао младим тек свршеним студенткињама књижевности да се огледају у књижевној критици.
Бранко Лазић је говорио на Радио Ваљеву и писао у “Напреду” о ликовним изложбама.
Поуздан ред половином осамдесетих и самим почетком деведесетих година у ваљевској уметничкој продукцији је успостављан. Данас у Ваљеву више немамо критику ни за једну уметничку област. Две се констатације могу учинити: да нема младих људи у Ваљеву дораслих критици, јер живе негде другде, а и да их има они не би имали где да објављују своје ставове. “Напред” има сведену уређивачку политику, Радио Ваљево не постоји каакв је некад био, ревије “Колубара”, од смрти главног уредника Здравка Ранковића, нема више уопште. Због свега тога остаје нам само да жалимо.
