“Zadatak umetnosti je da nas pomera iz ravnodušnosti, da nas učini solidarnima s drugima i da nas natera na radikalnu egzistenciju”. Ovu, jednu od najtačnijih definicija umetnosti, dao je poodavno slovenački pisac i hrišćanski socijalista Edvard Kocbek.
Da li ovo što mi imamo u umetnosti Valjeva ispunjava navedena očekivanja. Teško. Mi smo preživeli teške godine kada su i ljudi odavde učestvovali u okolnim ratovima, bilo je i tragičnih posledica; dolazili su izbegli i interno prognani, ljudi su ostajali bez posla, padali u siromaštvo i nesigurnost; deca u sve nižem uzrastu dolaze u kontakt s narkoticima i alkoholom. Mi to ne prepoznajemo kao temu u delima valjevskih literata. To jeste tema za podrobniju analizu, ali utisak nas i ovako ne vara. Ljudi su malo zasićeni temama daleke prošlosti ili razračunavanja s komunističkom idelogijom i njenim surovim protagonstima. Ili previše apstraktnom poezijom koja se penje do kosmosa a zaboravlja ljude na zemlji.
S pozorištem je nešto drugo. Miroslav Trifunović već tri decenije nepogrešivo među dramama i romanima odabira dela koja živo korespondiraju s našim prilikama. On je nalazio adekvatna dela i za seobe i za siromaštvo i za mogućnost pomirenja nekadašnjih ratnih neprijatelja i za muke i životnu snagu malog čoveka s periferije. No, Miroslav je uvek imao problem što u “Abraševiću” nije bilo dovoljno kvalitetnih glumaca koji bi potpuno razumeli njegove ideje i uverljivo oživeli likove koji ih nose. Troje-četvoro glumaca za tolike godine nije dovoljno.
Zato ko u Valjevu hoće da bude izložen umetnosti koja izaziva emocije, tera na razmišljanje i pomera iz ravnodušnosti, mora da se okrene onom što dolazi iz prestonice. Zato je važno da ne budemo zaobilaženi, da ne budemo geto. Srećom i nismo.
Na jesen ćemo dobiti novu bioskopsku salu u Domu omladine. Biće to, kako kaže Miloš Smiljanić, direktor Centra za kulturu, najlepša bioskopska sala u Srbiji. Imaće 98 sedišta, najnoviju 3D tehnologiju, i što je najvažnije filmovi će biti prikazivani šest dana u nedelji. Sada se filmovi u Domu kulture prikazuju samo četiri-pet dana u mesecu. I za tih nekoliko dana prikažu se dva filma. To je baš malo.
Dobre pozorišne predstave Narodnog pozorišta, Ateljea 212, Beogradskog dramskog pozorišta stižu u redovnim intervalima. Dogovoreno je za jesen gostovanje predstave “Mrešćenje šarana” Ateljea 212, po tekstu Aleksandra Popovića, u kojoj igra Nenad Jezdić. Već su bile predstave: “Bela kafa”, “Palilulski roman”, “Rodoljupci”, “Ožalošćena porodica”, “Gospođica”. Centar za kulturu gleda da gostuju predstave u kojima su u podeli glumci iz Valjeva ili je neki Valjevac bitan za predstavu,.
Za svaku predstavu profesionalnih pozorišta bude prodato od 300-400 karata pa naviše. Za ovu namenu, kao pripomoć Centru za kulturu, grad izdvaja godišnje petsto hiljada dinara.
Knjige se, naravno, mogu posuditi u biblioteci, sve žive poznate pisce možemo slušati u biblioteci ili u gimnaziji. Ali mladi svet, ako nije doveden, retko dolazi na književne večeri, što je svakako šteta za njih.
Trebaju nam kritičari
Direktor Centra za kulturu Miloš Smiljanić, kaže da bi voleo da nadležni u upravi grada za za finansiranje kulturnih ustanova i manifestacija pažljivije prate kako se troši taj novac i kakav je kvalitet finansiranih programa. Tako bi i raspodela novca za kulturne ustanove bila pravednija, vrednovao bi se kvalitet. Za vrednovanje kvaliteta programa i umetničkih dela neophodni su dobri kritičari.
Nekada je u listu “Napred” Branko Lukić redovno pisao o svim amaterskim pozorišnim predstavama izvedenim u Valjevu. Branko je bio vispren, odmeren, pametan, pošten i dobar pozorišni kritičar i njegov sud je uvažavan.
Ostoja Prodanović i Branko Pirgić pisali su u “Napredu” i reviji “Kolubara” o knjigama, kako proze tako i poezije. Branko Pirgić je o knjigama, govorio i u emisijama za kulturu Radio Valjeva. Radovan Beli Marković je u kulturnom dodatku “Napreda”, šansu davao mladim tek svršenim studentkinjama književnosti da se ogledaju u književnoj kritici.
Branko Lazić je govorio na Radio Valjevu i pisao u “Napredu” o likovnim izložbama.
Pouzdan red polovinom osamdesetih i samim početkom devedesetih godina u valjevskoj umetničkoj produkciji je uspostavljan. Danas u Valjevu više nemamo kritiku ni za jednu umetničku oblast. Dve se konstatacije mogu učiniti: da nema mladih ljudi u Valjevu doraslih kritici, jer žive negde drugde, a i da ih ima oni ne bi imali gde da objavljuju svoje stavove. “Napred” ima svedenu uređivačku politiku, Radio Valjevo ne postoji kaakv je nekad bio, revije “Kolubara”, od smrti glavnog urednika Zdravka Rankovića, nema više uopšte. Zbog svega toga ostaje nam samo da žalimo.
