Manastir Ćelije 1931

“Pravda” je 1931. objavila zanimljiv članak o manastiru Ćelije kod Valjeva.

Iz njega se može saznati kratak istorijat manastira, a što je retko i za današnje prilike, objavljen je intervju sa igumanijom manastira mati Apolinarijom.

Prema navodima autora članka, tada je u Srbiji bilo svega pet ženskih manastira.

Odmah po pretvaranju parohijske crkve u manastir, u njega je došlo pet iskušenica, među njima i igumanija manastira, koja je tada imala 28 godina.

Novinara je najviše interesovao motiv dolaska žena u manastire. Odgovarajući na ta pitanja, igumanija je rekla:”Mnogi misle da smo mi došle zbog nekog razočaranja u ljubavi.

To nije tačno. Svaka od nas želela je da se posveti Bogu i to je jedino što ju je dovelo u manstir. Za one koji tu želju nisu osetili, to je možda nerazumljivo… nama to izgleda sasvim prirodno, isto tako prirodno kao kada se neko posveti nekom pozivu u običnom životu.

Samo, ovaj poziv je daleko uzvišeniji…” Govoreći o dužnosti kaluđerica, mati Apolinarija je rekla da je dužnost igumanije slična poslu matice u košnici, tj. “da upravlja celokupnom pokretnom i nepokretnom imovinom, da se stara o poslušanju sestara i da ih upućuje u duhovni život”.

Novinar je zavirio i u njihove kelije. U skromnim i čistim sobama, osećao se divan miris tamjana i poljskog cveća.

Nigde nije bilo ogledala, ni na zidu, ni u koferima kaluđerica.

To je bilo sasvim razumljivo, pošto su se one brinule “samo o lepoti svoje duše, a za to im nije potrebno ogledalo”

Iz teksta još saznajemo da je manastir raspolagao sa oko pet hektara zemlje i sa nešto stoke, da su kaluđerice, pored molitvi, imale i radne obaveze u bašti i oko stoke, da su obilazile bolesne vernike, skupljale dobrovoljne priloge za manastir, itd.