Dobrodošli na Va1.info   Click to listen highlighted text! Dobrodošli na Va1.info
Kolumne

Na kafi sa Nadezdom Petrovic

Odluka da pisem o susretima sa davno pocivsim umetnicama rodila se jako davno.Bilo mi je zanimljivo da na nivou krajnje racionalnog, pokusam da vizuelizujem susrete u glavi , sa svim onim zenama koje su ostavile ogroman pecat u umetnosti ( razlicitim vrstama umetnosti). Tako sam skoro zaboravila da je jedna od njih genijalna Nadezda Petrovic. I dok ovo pisem , shvatih da Bog zaista uvek umesa prste gde treba, i da je njegova “ rec “, poslednja u nizu onih reci sa kojima se stalno poigravamo.

Zapravo, moj cilj je bio da pisem o jednoj poljsko- jevrejskoj umetnici, ali je neka sila, Bog ili nesto trece, umesala prste, i odjednom sam pocela da ispisujem , kao po automatizmu ime proslavljene srpske slikarke ( a sve ovo zasluzuje da se ispisuje velikim slovima, bez obzira na pravopis, koji postujemo) . I moja kafa sa njom, mora biti smestena u okvire neke improvizovane bolnice.

Nemam kuda…Priklonicu se ovoj genijalnoj umetnici, i moracu da sedim u cosku neke tamno sive sobe, pune prasine, cadji, teskih mirisa. Uvek sam mrzela bolnice, a sad sedim u cosku neke sobe koja je zapravo improvizovana ordinacija. Gledam visoku, umornu zenu, lepe kose, i jos tuznijih ociju, koja se poput aveti klati i nosi neki medicinski materijal. Ja nemam mira, i mislim kako ce svakog casa nesto da pukne, sevne, ili da me nekav zvuk prene iz letargije cekanja.

Prvo je bio mir, a onda su krenuli nemiri. Ovo je moj mirkosmos, a ne Prvi svestki rat i desavanja u njemu. I necu da cekam da mi nesto raznese mozak, dovljno ga “raznosim “ sumanutim mislima, i susretima sa pocivsim umeticama. Trgnu me miris turske kafe, jake, divne. Gotovo omamljujuci miris, koji me vodi na nekakvu terasu, gde sedim u drustvu dvojice srpskih generala. Imena ne smem ni da im izgovorim. Bojim se da ce se ovaj paraleleni svet u kom trenutno obitavam, rasprsiti kao balon od sapunice. Cutim, slusam, i gledam kako na tu istu terasu Nadezda Petrovic iznosi jos dve kafe . Oni se osmehuju, i caskaju, i ja shvatim da me oni Bogu hvala ne vide, i u svoj tvoj sreci “ nevidljive zene “ gotovo kratkotrajnoj, pocnem da uzivam , ali se se uplasim da sam mozda “ nevidljiva “ i za Nadezdu .

No, brzo shvatim da nisam, jer ona sede do mene i mi polako pocesmo pricu. Prvo o cuvenoj porodici Petrovic koja je iznedrila genija kakav je bio Rastko, njen brat. Istoricar umetnosti, pesnik, jedna vrlo znacajna licnost u srpskoj kulturi, umetnosti, i neko ko je kao sestra zapravo bio dete Otadzbine. Otadzbina se uvek pise velikim slovom. I Nadezda na pomen Otadzbine , kaze da je jeste veliko slovo, i da srpski pravopis, zasluzuje promene. Meni su njene slike uvek bile nesto poput renesanse magle, izmagilice, nesto sto je imalo italijansku car utakno u sustinsko srpsko umetnicko bice. A moze li umetnicko bice imti jasnu klasifikaciju, odrednicu, po kojoj neko pripada ovom ili onom umetnickom bicu? Nadezda buntovna kakva jeste ne slaze se sa mojim konstatacijama, da je njeno bice sustinski srpsko umetnicko bice. No, ni ja ne odustajem.

Piše:Ana Novakovic

Ana Novakovic

To je zena koja je vrlo svesno sebe zrtovala u ratu, i dala glavu za Otadzbinu. Onda taj prefiks srpsko uvek ide uz nju. Ako je Milica Stojdinovic Srpkinja, to sto jeste, onda i Nadezda moze da nosi ovaj prefiks ili da sve upucuje na jedno slozeno ime koje ipak po izgovaranju , ili ispisano u svakom Srbinu budi jedan jedinstven ponos. Ona je skromna, i ne slaze se da joj se poklanja tolika paznja. Zapravo, radila je ono sto su kaze i druge Srpkinje radile u ratu. Samo je bila od pomoci i nista vise. Cudna zena, i ja sam sav svoj razgovor sa njom pretvorila o pricu ranjenih vojnika, gladnih zena i dece, umornih ljudi, izgovorenih reci majora Gavrilovica, o pobedama srpske vojske, o hrabosti, cojstvu, junastvu, nasih buntovnih Srba kroz istoriju.I nasa prica je poprimila istorijske obrise, a ja sam zelela da pricamo o umetnosti. Nadezda je imala jasan stav, da o slikarstvu nece govoriti dok narod gine, i vojska strada. Morala sam da se slozim, da je mozda neumesno da to cinim, i insistiram na umetnosti u ratnim uslovima. Sad kad ona nema mira, a moj mir se pretvara u ocaj, jer gledam fotografije raskomadalih tela srpskih vojnika, koje mi pokazuje na toj terasi, kafa nije vise uzitak, kao sa ostalima, i taj miris vise nije to. Kafa je postala kafa sa ukusom i mirisom smrti. Turska, jaka, ona koju ispijam sa merakom dok cakulam sa pocivsim umetnicama….Ova je najteza kafa ( mislim na razgovor koji vodim ) do sad. Ne zelim vise ni da je ispijam, jer se bojim novih fotografija koje ce mi pokazati.

Ona je hrabra u ovom u cemu obitava, i za vreme svog zemaljskog , i za vreme svog nebeskog zivota. Moja hrabrost se izgubila u moru ocaja , i tuge, za svim onim postradalim Srbima u Prvom svetskom ratu. I dok me ubedjuje da ocaj nece nista promeniti, i da mi ni mrtvi nista ne mogu reci vise nego sto sama istorija nasa prica, mazi mi kosu, i ucutkuje me . Ona jeste i zemaljski i nebeski andjeo, i njene reci jesu najlepsa muzika na svetu. Odjednom mi unese neki mir, koji prosto postaje prirodan u skroz neprirodnom okruzenju. “ Tako je bilo , Ana “ , rece mi Nadezda Petrovic, i ode u nekoj nestvarnoj izmaglici , renesansnoj, ostavljujuci me da razmisljam o novim danima , o novim patnjama za Srbe. Po njoj mi smo skovani za patnju…Srbi, patos, nemir, odlasci, ali tako se mora…A mora li se stvarno? I ko nam je nametnuo tu patnju, do mi sami…E Srbi, Srbi…I ko vas ima, i ko vas pravi…

 

Prikaži više
Back to top button
Close
Close
Click to listen highlighted text!