Прича старог Ваљева :Знате ли за Пицерију „КОВАЧЕВ ХАН“

Ђокица је отворио прву пицерију у граду ,,Ђиђи,, у просторији некадашње фотографске радње Буде Костића у Кнез Милошевој.

Са осмехом је успоставио, бранио и одбранио пословни image пицерије – una pizza, una cola, espresso и ћао, и на том принципу, свакако уз квалитетну понуду и услугу, са ,,Корнером,, траје и данас.

Годину, две касније, три на први утисак хазардера, Кушља, Браца Војтех и Никола Бадовинац ушла су у пројекат адаптације и уређења приземља куће, постојеће на ушћу Ђиновог сокачета у Бирчанинову.

Требало им је скоро годину да претходно напуштен и запуштен простор среде, припреме и отворе кафе пицерију ,,Ковачев Хан,, која ће значајно освежити понуду у првим ,,златним годинама,, Тешњара.

Моћни камени зидови темеља,са по којом извирујућом циглом до плафона, пошивеног размаком тесаних греда, са стубом на средини локала, који је многе касније спонтаности водио ка блискостима, нижи столови и клупе ободом, шанк насупрот улазних врата и мањи сепаре, погодан за подневно скривену двојку и подразумевајућу вечеру, без плочице reserve, био би у најкраћем кроки за један сјајни простор и амбијент, засигурно без премца у граду, за веровати и доста шире.

Преко лета назовимо башта или тераса на калдрмисаном тротоару, не ширем од метра, са пар мањих столова и неколико столица уз зид, за привилеговане свакако атрактивнија и од најбоље позоришне ложе, посебно у време када талас тешњарске реке младости застане пред Ханом, као Дунав после дугог пута у казану Ђердапа, и у вртлогу најпријатнијег стајалишта у овом делу света, вароши и самог Тешњара свако од присутних пронађе део свог задовољства и радости.

Уз већ поменуте осниваче и њихово присуство у шанку, pizza мајстор наша кошаркашица Снежана Зец, двојица сјајних и до сада непревазиђених ,,слалом,, кафе конобара, Мики и Благоје, уз повремено неизоставног Пиција, из времена Оливера и његовог опуса од ,,Кароца гре,, па на даље, сервисирали би квалитетну понуду из програма – pizza, lasagna, piroga, уз већ профилисани капућино, orange juice као локални производ, доминантан у то време и на дубровачком територију, коначно и виски који овде није био аперитив, још мање дижестив, већ напросто само пиће од почетка до краја, коме се у амбијенту ,,Лајања на звезде,, није назирао крај.

А гости, лепе и најлепше девојке, сви овдашњи шмекери, шминкери и свакоразни пријатељи лепог, неко млађи, неко старији али сличног сензибилитета и припадности истој причи. Међу њима и легенде којих већ дуго нема међу нама, Зоћа романтични кошаркаш непоновљиве луцидности и Љупче официр и џентлмен, легенде чијој харизми још нисмо препознали достојне следбенике

Потрајало је тако скоро три године, пре него што нас стигоше године разлаза и распада, немаштине и угроженог опстанка. Уз све потешкоће које је носило то време, Хан је наставио, храбро, искрено и пријатељски, за све оне којима је био потребан, свакако и разним поводима доступан.

Када је најтеже прошло и другима свануло, Хан је утихнуо, напросто није могао да се опорави од рана из година најтежег преживљавања. Са нестанком Хана нестао је и део лепе тешњарске приче, будући да је Кнез Милошева преузела примат и постала Тешњар у малом.

,,Ковачев Хан,, као прилог ововарошке урбане приче из назовимо серијала ,,Све што је лепо има крај,,

извор:https://www.facebook.com/groups/976550915744808/permalink/2752708524795696/