Sveštenik Dejan ima PETORO DECE: Otkrio nam je kako proslavljaju Božić, ali i šta im ljudi kažu kad ih vide u gradu s decom

U duhu praznika započeli smo razgovor o Božiću, kom se najmlađi Tripkovići posebno raduju.

– Smisao Božića je da ga zajedno proslavimo. Zato porodično idemo na ponoćnu ili jutarnju liturgiju, da se zajedno saberemo u crkvi, pomolimo Gospodu i pričestimo. Nakon toga idemo kući, gde ovaj najveći hrišćanski praznik proslavljamo u krugu porodice – kaže otac Dejan, sveštenik u Hramu Vaskrsenja Hristovog i duhovnik u Kazneno-popravnom zavodu za maloletnike u Valjevu.

U stanu simbolično obeleže sve običaje, a deca se, naravno, najviše obraduju pijukaju i traženju poklona. Tad se celom kućom raznose slama i pšenica, a kad na red dođe lomljenje česnice, svi s nestrpljenjem iščekuju da vide ko će dobiti paricu.

– Za božićni ručak najčešće idemo u selo Vragočanica kod mojih roditelja. Tad deca imaju priliku da u seoskoj atmosferi dožive praznike, a deda obavezno zakolje prase i jagnje – otkriva Snežana, koja je apsolvent na Bogoslovskom fakultetu i nada se da će uskoro naći vremena da studije privede kraju.

Skup kod oglasne table u kuhinji

U tom trenutku iz škole su došli Maksim, Vasilije i Nina. Pozdravljaju se s nama, pa roditeljima pričaju šta je bilo u školi. Neko ima roditeljski, neko priredbu, pa dok ih slušamo, pitamo Snežanu kako uspeva da zapamti sve te informacije.

– Teško, zato u kuhinji imamo oglasnu tablu. Tu svako upisuje kad ima roditeljski sastanak, priredbu, Vasilije i Nina upisuju raspored i za muzičku školu, a ja beležim datume za sistematske preglede. Ta tabla nam je spas – kaže Snežana u šali i priznaje da nije uvek lako uskladiti sve obaveze oko dece.

Kad su školarci druga smena, tad je malo napornije jer treba uklopiti i spremanje doručka i ručka i obaveze oko domaćih zadataka. A kad stariji odu u školu, a Jovana u predškolsko, u kući ostaju najmlađi Jovan (3), koji još nije krenuo u vrtić. Tad nastupa njegovih pet minuta, koje provodi s mamom u šetnjama i razgovoru.

– Kad nas ljudi u gradu vide s decom, najčešće nas pitaju: „Jesu li svi vaši?“ Uglavnom pozitivno reaguju, a primećujem da je i u Valjevu sve više porodica s više dece – ističe Snežana.

A na njene reči nadovezuje se Dejan.

– Moram da pohvalim naše komšije. Živimo u zgradi i nikad se niko nije žalio na nas. E sad, ili smo mi dobri ili oni puno trpe – kaže u šali.

Osuđenicima pomažem da se vrate na pravi put

U današnje vreme poljuljanih vrednosti nije lako vaspitati decu i izvesti ih na pravi put. Zato pitamo Tripkoviće čime se oni rukovode.

– Decu učimo hrišćanskim vrednostima, to jest, što bi patrijarh Pavle rekao, da budu ljudi. Učimo ih da budu svoji, otvoreni prema drugim ljudima i kulturama, da poštuju drugog i različitosti. Govorimo im da ne mora većina uvek da bude u pravu i da bez obzira na to što se u medijima i na društvenim mrežama propagiraju lažni uzori, oni treba da se ugledaju na prave koji su obeležili našu istoriju. Takvih velikana u prošlosti je bilo puno.

I kao što tome uči svoju decu, otac Dejan tako već šest godina pokušava da pomogne osuđenicima u valjevskom kazneno-popravnom zavodu za maloletnike. Pomaže im da se vrate na pravi put i, ako bar jednom pomogne, njegova misija je uspela.

– Tu se nalaze osuđeni mladi ljudi od 16 do 23 godine, koji su počinili razna krivična dela, od najtežih do sitnih krađa. S njima razgovaram, savetujem im da vreme u zavodu pametno iskoriste, da rade na sebi kako bi bili spremni da se suoče sa svetom kad izađu odatle. Nada za mlade ljude je veća nego za starije jer su otvoreniji i imaju veće šanse da se promene – ističe otac Dejan i dodaje da je crkva u zatvoru često puna i da su tokom 2019. imali oko 10 krštenja.

I kao što je on ponosan na rad u zavodu, tako smo i mi srećni što smo upoznali Tripkoviće. Toliko dece, takav sklad, ljubav i poštovanje danas, nažalost, ne mogu da se vide u svakoj kući.