ТЕСЛА НИЈЕ УМРО СИРОМАШАН И ЗАБОРАВЉЕН

На иницијативу последњег посланика Краљевине Југославије у Вашингтону (1935-1944) др Константина Фотића, Тесла је по одлуци Кнеза Павла Карађорђевића од 1936. све до његове смрти добијао врло пристојан месечни приход који га је ослободио свих новчаних брига од владе Краљевине Југославије и то у време када је златни динар био јачи од долара.
Највећег српског научника и проналазача је Краљевина Југославија одликовала Краљевским Орденом белог орла првог степена који је додељиван Србима и другим југословенским држављанима за посебне заслуге према нацији, држави и круни.

”Кад сам крајем 1935. године дошао у Америку да као посланик и пуномоћни министар претстављам моју земљу, једна од првих намера била ми је да дођем у везу са нашим великим Николом Теслом. Нестрпљиво сам чекао када ћу се састати са тим прослављеним Србином чијим се именом српски народ поноси, јер га је сматрао као свој понос и као свој национални капитал.
Дошавши у Њујорк необавештен и неупућен у наше прилике у Америци, многи су ме одвраћали од намере да посетим Теслу, јер он тобоже нерадо виђа Србе и да је услед дугогодишњег бављења у Америци заборавио своје српско порекло и постао прави Американац. Ипак, сматрао сам за дужност да га као званични претставник Југославије поздравим и да му изручим дивљење и поштовање, које Срби за њега имају.

Нисам поверовао причама да је Тесла заборавио своје српско порекло, јер сам знао да је после трагичне смрти Краља Мученика Александра устао да брани успомену на Витешког Краља од дрских напада и клевета Луја Адамића, комунистичког агента и пропагатора. Читао сам Теслино писмо у Њујорк Тајмс-у из тога доба, у коме је износио заслуге Краља Александра, његове државничке способности и његов допринос општој савезничкој ствари за време Првог Светског Рата. То је био за мене разлог више, да га посетим и да му изразим благодарност његових Срба.
Чим сам му затражио састанак, Тесла је врло љубазно одговорио и чак је понудио да дође к мени у хотел, што сам ја разуме се одбио, и то по подне отишао сам код њега у хотел Њу Јоркер где је он већ годинама имао исти апартман на 37. спрату. Наш први сусрет био је необично срдачан, а Тесла ме је дочекао пријатељски и љубазно. Био сам задивљен отменим изгледом старог господина, његовим финим лицем, паметним и дубоким очима, a при томе—иако му је било близу осамдесет година,—држао се право и дао ми је утисак да је нарочито полагао да буде елегантно одевен. Зачудио ме је његов диван и чист српски језик, који је говорио као да је јуче дошао из његове Лике.

Наш први састанак трајао је много дуже него што сам очекивао. И није се зауставио на куртоазијама уобичајеним приликом прве посете. Са великим интересовањем Тесла се је распитивао, како смо пребродили тешке дане после убиства Краљевог и какав је напредак у земљи учињен. Видео сам да је добро обавештен о ситуацији у земљи, а нарочито у међународним догађајима и са забринутошћу је гледао на могућност једног новог светског рата. На растанку замолио ме је, да не пропустим прилику кад будем опет долазио у Њујорк да га посетим и тако су наши састанци били учестани, а у међуразмацима. Тесла ми је често писао да ми скрене пажњу на овај или онај догађај, који је могао бити за нас од интереса.

Вероватно под утиском обавештења да Тесла ‘не воли да се виђа са Србима’ и да се он сад осећа само као Американац, наша влада није њему поклањала довољно пажње. Зато сам при мом првом путу у Београд у лето 1936. г., скренуо пажњу Кнезу Павлу, Регенту Југославије, да би било потребно да се то на неки начин поправи. Тесла, велики идеалиста, није много водио рачуна о својим материјалним приликама, нити је своје проналаске богато уновчио као што је то могао, и ако је он тим проналасцима допринео у знатној мери напретку Америке а и целог човечанства.
Кнез Павле, и сам љубитељ уметности и поштовалац науке, без одлагања је наредио да се Тесли одреди један врло пристојан месечни допринос, који ће га ослободити новчаних брига и одликовао га је највишим орденом Белога Орла који сам Тесли свечано предао. И ако је избегавао друштвене приредбе Тесла, да би показао своје задовољство овим одликовањем, приредио је свечани банкет за који је, како ми је он сам рекао, отворио једну ‘музејску флашу’ старог вина, коју је чувао за изванредне прилике”.

Константин Фотић
Посланик Краљевине Југославије у САД