Da kucnem u drvo: Kako je nastao ovaj običaj i kada se primenjuje

“Da kucnem u drvo” je običaj čiji se nastanak  vezuje se za naše paganske pretke jer su verovali da u drveću žive duhovi, a stabla su bila važan deo religioznih obreda.

Prema jednoj teoriji, oni su kuckali po površini drveta i tako prizivali duhove iz stabla u pomoć. Međutim, prema nekoj drugoj teoriji, kucanje o drvo je nastalo u Irskoj, gde su pagani kucanjem zahvaljivali vilenjaku na sreći koju su imali kad im je bila potrebna.

Neke grupe hrišćana su kucanjem u drvo prizivaju zaštitu Isusa Hrista, a svako drvo je bilo simbol krsta na kojem je on bio razapet.

Postoji i verzija da je kucanje o drvo povezano i sa stradanjem Jevreja u Španiji 1490.godine. Kada se Inkvizicija pod vođstvom ozloglašenog Tomasa Torkemade ustramila ka Jevrejima, oni su se krili u sinagogama koje su bile napravljene od drveta. Kako bi se sakrio od neprijatelja, uplašeni begunac imao je samo jedan način – a to je da uđe u sinagogu. Međutim, pre toga moraju da na drvenim vratima otkuca šifru kako bi oni koji su unutra znali da je on “jedan od njih”, a ne neprijatelj koji želi da ih ubije. Tako je kucanje o drvo spasilo mnogo života, pa je zbog toga razvijena i teorija da mi želimo tim činom da prizovemo sreću i spas.

Fraza “Da kucnem u drvo” koristi se u mnogim narodima:

U Iranu se to čini da bi se oterao baksuz – kada se kaže nešto lepo o nekome.

U Engleskoj se o drvo kuca kako bi se dusi pozvali u pomoć, dok Bugari kucaju o drvo zbog sujeverja, kako bi se zaštitili od zla, i to uglavnom kada čuju neke loše vesti.

U državama bivše SFRJ kuca se o drvo kada se priča o nečemu lepom – kako bi to tako i ostalo.

U Poljskoj i Rusiji se kuca o drvo kada se priča o nečemu lošem – da se otera ili kada se želi prizvati nešto dobro.

Italijani imaju malo drugačiji običaj. Oni dodiruju gvožđe kad sujeverna osoba vidi pogrebnika ili nešto drugo što asocira na smrt.

Izvor: Nacionalna geografija