У препуном ваљевском Центру за културу, синоћ је одржана Свечана академија поводом 135 година од рођења владике Николаја, 60 година од његовог упокојења и 25 година од преноса владичиних моштију у његов родни Лелић.
Академију је организовала Епархија ваљевска, а о владици Николају беседио је академик Матија Бећковић.
„Свети оци су говорили да они не живе, него да Исус Христос живи у њима. Нешто другачије се може рећи за владику Николаја: није живео он, него српски народ у њему“, рекао је академик Бећковић на почетку своје беседе.
Због оног што је за време Првог светског рата учинио за српску војску и за српски народ, владика Николај је назван трећом српском армијом. Академик Бећковић је цитирао великог научника Михаила Пупина: „Оно што је Свети Сава урадио у средњем веку за српски народ пред иностранством, то је ових дана учинио владика Николај пред aнглосаксонцима“.
„Као ђак, мали Никола је служио по ваљевским кућама. Као Николај наставио је да служи не само по ваљевским кућама, него и у целом православном свемиру, и тако ће бити докад је времена. Данас нема те самице, испоснице, богомоље, богословије; ни лавре, ни пустиње, ни села, ни града широм православног света, у којој се не чује његова реч, не говори његова песма и не слави његово име“.
„Владика Николај после Другог светског рата није хтео у Србији да призна власт која није признавала Бога. Са патријархом Гаврилом Дожићем, емигрирао је у Америку. Тамо је и преминуо 1956. године. Гласило Српске православне цркве поводом његовог упокојења није смело да објави ни једну реч. Као што није била објављена ни реч о највећем признању које је владика Николај 1946. године добио од угледног Колумбија универзитета у Њујорку.
Да ли су Срби, због свега у прошлости, данас исти онај народ чији је војвода био Живојин Мишић, чији је игуман био Хаџи Рувим, а прота Матија Ненадовић; чији су филозофи били Убљани Божидар Кнежевић и Бранислав Петронијевић. На крају да ли је то онај исти народ чији је архимандрит био Јустин Поповић, а владика Николај Велимировић. Због њих двојице Ћелије и Лелић постали су Жича и Студеница, а Ваљево духовни центар и престоница Србије“, поручио је на крају беседе академик Матија Бећковић.
