Звезда 32. по реду Џез фестивала синоћ је одржала спектакуларан концерт у препуној сали ваљевског Центра за културу. Чим је истинска легенда хрватске и југословенске поп сцене крочила на бину, дочекана је уз велико узбуђење и громогласан аплауз. Уз пратњу врхунских музичара и уз само њој својствену емоцију и енергију,чим су се чули први тактови и њен толико специфичан и непоновљив глас, својеврсна магија завладала је публиком
Више од два сата, највећи хитови Јосипе Лисац одјекивали су простором а сваки од њих Ваљевци су поздрављали дугорајним аплаузима од срца. „Ја болујем”, “Где Дунав љуби небо”, “Данас сам луда”, “О једној младости”, “Живим по своме”…и за крај на бис чувена “Магла”. Неке су биле у класичној изведби, неке у џез обрадама а било је и етно звука. Прави „фјужн”, како је уметница у једном трентуку на сцени назвала свој садашњи музички израз.
“ Први пут гостујем у Ваљеву и при томе још на џез фестивалу. У шали сам се питала- ко је то наместио да будем убачена у џез фестивал? Међутим, ништа у животу није случајно ”, биле су уводне речи Јосипе Лисац на конференцији за медије одржаној непосредно пре концерта.
Изненађена бројношћу и интересовањем медија, ушла је у просторију ведра и насмејана и уз коментар: „Ко каже да џез нема публику и да за њега нема интересовања!” затражила од свог тима да све сликају јер, како је рекла, нико јој неће веровати кад дође у Загреб колико је новинара дошло. Непосредна и пријатна, као и све истинске звезде, испричала је да се први пут сусрела са џезом 1969.године, кад је имала само 19 година. Од тада каже, џез је њен „тихи пријатељ који ће је свко мало питати – да ли ти мислиш на мене, ниси ли ме можда заборавила”. Одмах после Бледског фестивала, 1976.године, понуђено јој је да направи џез албум што је и урадила. Био је то албум “BB Convention International”, на коме је сарађивала са многим тадашњим сјајним страним и југословенским џез музичарима. Од тог времена не одваја музичке правце на рок, поп, џез, електро већ све то сматра- музиком.
Пре три године, један од најкомплетнијих албума икада издатих на овим просторима, по оценама критичара, њен “Дневник једне љубави” прославио је 40. рођендан. На питање како успева да њене песме, и после толико година,сваки пут звуче другачије и оригиналније, Јосипа каже:
„Зар се не мења све око нас? Мењају се време, људи, колико имамо времена, како живимо. Како се онда ја не бих мењала? Више није исто као што је било 2000-тих, а камоли осамдесетих, седамдесетих. Све се мења, па је нормално да ћу се и ја променити.Увек треба додавати неке нове садржаје да би освежили старе. Па ја не бих допустила да песме са “Дневника једне љубави” звуче тачно онако како су звучале 1973-ће. То не би имало смисла јер бих ја тиме показала да нисам ништа развила нити да сам шта научила. Ја сам данас богатија, ја показујем своју музикалност, да се мењам кроз песме, да једна моја песма може бити на сто начина. Тиме доказујем да су песме велике, да ми пружају слободу да будем оваква или онаква, да их испретумбам, истучем, загрлим ”,рекла је Јосипа и додала: “Када размишљам свеопште о музици данас,сматрам да музике или има или нема.Свака права музика ангажује,тражи да је слушаш, да се одмориш, да се излечиш. Музика постоји, музика живи. Она за мене не може никада бити позадина. Чак и у грозним тренуцима, стресним ситуацијама, музика ће помоћи. Исто као и кад треба да се провеселимо, музика је, наравно, ту“, поручила је Јосипа Лисац.
