Zvezda 32. po redu Džez festivala sinoć je održala spektakularan koncert u prepunoj sali valjevskog Centra za kulturu. Čim je istinska legenda hrvatske i jugoslovenske pop scene kročila na binu, dočekana je uz veliko uzbuđenje i gromoglasan aplauz. Uz pratnju vrhunskih muzičara i uz samo njoj svojstvenu emociju i energiju,čim su se čuli prvi taktovi i njen toliko specifičan i neponovljiv glas, svojevrsna magija zavladala je publikom
Više od dva sata, najveći hitovi Josipe Lisac odjekivali su prostorom a svaki od njih Valjevci su pozdravljali dugorajnim aplauzima od srca. „Ja bolujem”, “Gde Dunav ljubi nebo”, “Danas sam luda”, “O jednoj mladosti”, “Živim po svome”…i za kraj na bis čuvena “Magla”. Neke su bile u klasičnoj izvedbi, neke u džez obradama a bilo je i etno zvuka. Pravi „fjužn”, kako je umetnica u jednom trentuku na sceni nazvala svoj sadašnji muzički izraz.
“ Prvi put gostujem u Valjevu i pri tome još na džez festivalu. U šali sam se pitala- ko je to namestio da budem ubačena u džez festival? Međutim, ništa u životu nije slučajno ”, bile su uvodne reči Josipe Lisac na konferenciji za medije održanoj neposredno pre koncerta.
Iznenađena brojnošću i interesovanjem medija, ušla je u prostoriju vedra i nasmejana i uz komentar: „Ko kaže da džez nema publiku i da za njega nema interesovanja!” zatražila od svog tima da sve slikaju jer, kako je rekla, niko joj neće verovati kad dođe u Zagreb koliko je novinara došlo. Neposredna i prijatna, kao i sve istinske zvezde, ispričala je da se prvi put susrela sa džezom 1969.godine, kad je imala samo 19 godina. Od tada kaže, džez je njen „tihi prijatelj koji će je svko malo pitati – da li ti misliš na mene, nisi li me možda zaboravila”. Odmah posle Bledskog festivala, 1976.godine, ponuđeno joj je da napravi džez album što je i uradila. Bio je to album “BB Convention International”, na kome je sarađivala sa mnogim tadašnjim sjajnim stranim i jugoslovenskim džez muzičarima. Od tog vremena ne odvaja muzičke pravce na rok, pop, džez, elektro već sve to smatra- muzikom.
Pre tri godine, jedan od najkompletnijih albuma ikada izdatih na ovim prostorima, po ocenama kritičara, njen “Dnevnik jedne ljubavi” proslavio je 40. rođendan. Na pitanje kako uspeva da njene pesme, i posle toliko godina,svaki put zvuče drugačije i originalnije, Josipa kaže:
„Zar se ne menja sve oko nas? Menjaju se vreme, ljudi, koliko imamo vremena, kako živimo. Kako se onda ja ne bih menjala? Više nije isto kao što je bilo 2000-tih, a kamoli osamdesetih, sedamdesetih. Sve se menja, pa je normalno da ću se i ja promeniti.Uvek treba dodavati neke nove sadržaje da bi osvežili stare. Pa ja ne bih dopustila da pesme sa “Dnevnika jedne ljubavi” zvuče tačno onako kako su zvučale 1973-će. To ne bi imalo smisla jer bih ja time pokazala da nisam ništa razvila niti da sam šta naučila. Ja sam danas bogatija, ja pokazujem svoju muzikalnost, da se menjam kroz pesme, da jedna moja pesma može biti na sto načina. Time dokazujem da su pesme velike, da mi pružaju slobodu da budem ovakva ili onakva, da ih ispretumbam, istučem, zagrlim ”,rekla je Josipa i dodala: “Kada razmišljam sveopšte o muzici danas,smatram da muzike ili ima ili nema.Svaka prava muzika angažuje,traži da je slušaš, da se odmoriš, da se izlečiš. Muzika postoji, muzika živi. Ona za mene ne može nikada biti pozadina. Čak i u groznim trenucima, stresnim situacijama, muzika će pomoći. Isto kao i kad treba da se proveselimo, muzika je, naravno, tu“, poručila je Josipa Lisac.
