Ваљево је подељен град

Подела Ваљева о којој пишемо има своје корене у 1988. години. Тада је на свечаности Дана општине у Дому културе, председник Скупштине општине Душан Михајловић, рекао како ће Ваљево у блиској будућности живети од трговине, туризма, предузетништва, високе просвете, како ће се повезивати са градовима у свету. Потом је за говорницу изашао председник ИО СО Алекса Јокић и казао „свака част свему набројаном, али Ваљево ће још дуго живети од Крушика, Стефила, Србијанке, Градца, Елинда, од индустрије и села“. Нажалост ни један ни други концепт нису се богзна колико остварили нити потрајали, али за нас је битно нешто друго.

Око идеје Душана Михајловића формирала се Нова демократија, грађанска, проевропска странка, у економији заговорница неолибералног концепта. Социјалисти у Ваљеву сажели су своју политику у речи: ми знамо шта је држава и радимо за народ.

Нова демократија – Покрет за Ваљево, привукла је на почетку знатан број директора, професора, лекара, новинара, распоређених по разним редакцијама. Да будемо јасни у стручном смислу ти људи никако нису били за потцењивање. Радило се или се и даље ради о препознатљивим личностима у њиховим областима деловања. Али био је голим оком приметан снажан осећај ексклузивности, изабраности и елитизма код тих људи.

У политичком смислу, након 1992. године, Нова демократија у Ваљеву није значила много. Увек је то било неколико одборника у градској скупштини. Међутим утицај који су припадници ових група имали у Ваљеву, превазилазио је, превазилази и данас снагу Покрета за Ваљево као политичке организације.

Ношени, дакле, осећајем ексклузивности, посебних заслуга и посебних права, ти су људи свим могућим средствима бранили своје позиције, утицај, синекуре и слично. Правде ради, то више није имало директне везе са Новом демократијом. Али осећај надмености, себичлука, посебности, већ је био стечен. При томе су узели себи за право да одређују по Ваљеву ко је достојан да буде владика, ко директор овог или оног, ко лекар овде, ко професор онде… Ако дотични претендент на нешто није из њиховог круга и по њиховој вољи, тај ће проћи више пута кроз „топлог зеца“, као затвореници на Голом отоку, својевремено. У томе се богами истрајавало до крајњих граница издржљивости оног ко је пролазио кроз „топлопг зеца“.

Тако је за првог градоначелника после 2000-те, да би се призвао памети, овде сад говоримо о медијским пословима, потцењивачки говорено „добри“, други је називан „предобрим“ и пијандуром, на Ж. К. вођена је невиђена и бескрупулозна хајка; за једног новинара говорено је да је „неокупан“ и полуписмен, за другим се викало и добацивало по трговима и улицама. На једног је, опет, што се усудио да конкурише за место директора јавног предузећа вођена оркестрирана хајка добрих неколико година. Јер то је место желео неко други из „групације“.

Распитивали смо се код колега по Србији; нигде такве себичне, интересне групације није било. Та бескрајна, непоправљива мржња, пре свега према колегама, посебност је Ваљева.

Е, сад, ако је море људи било равнодушно на све то, шта да радимо? То, ипак, није добро за свеукупну атмосферу овог града. За време оне двојице првих градоначелника која год би се добра идеја појавила, одмах је сахрањивана у живом песку. Није било свеједно ни одакле идеје долазе.

Но, нису сви ћорави и безосећајни. Има људи који виде и којима није свеједно. Зашто о овоме пишемо сада? Зато што ће избори и што треба о свему размишљати. Власт је дужна да свеукупно стање ствари поправља. Стање праведности и поштења у једном граду, важно је колико и отварање нових радних места.