Моје комшије првотимци из 1961. године

Кошаркашке лопте биле су права реткост готово читавих деценију и по, од локалног баскет почетка. Када би се неком срећнику лопта и догодила, отрчао би и почео да шутира на кош у Дому омладине, помало и дрибла између два обруча.

Тај звук као да се чуо у најближем комшилуку, што би по правилу врло брзо привукло клинце из краја, ,,умрежене,, у љубави према баскету, школици и критеријуму.

У једном периоду кошарке у Дому омладине, комшије су доминирале у дресовима првог тима. Тако су, из Вука Караџића пристигли, Миле Чампа из куће преко пута Гимназије, Мића Енгел из Пашићевих код Централа, Лука и Антоније нешто више, према железничкој, из Карађорђеве, Брана Леман из најлепше куће на корзоу, Владан Михаиловић из најлепше куће, од оца му др Тихе, код Нарциса, Педа Беговић из бакиног дворишта које је капија делила од Дома омладине, Согла, Церкан и Митар Ђуровић из 101, Лале Спасојевић од преко пута из Даниловићеве, Мика Поповић Пита и Панта Ковачевић из Синђелићеве…

На игралиште у дворишту некадашње Гимназије на Косанчића венцу, сјурили би се из официрских зграда, Ковачевићи, Бранко и Зоран, који ће се касније оствaрити као најбољи од најбољих у овдашњој баскет причи, и Бобан Геније а из дворишта у суседству, преко ограде, Дарко Марјановић Кукица.

Две године по доласку кошарке на стадионче , после претходно кожних, стигле су и праве, гумене, америчке VOIT лопте (1965), Лопте смо добили али се кошаркашко време ограничило, обзиром да више нисмо били сами и једини на игралишту. Боксери, кошаркаши, рукометаши и рукометашице, по програму, мала шева факултативно а ситна покица на трибинама спонтано, био би у најкраћем кроки тадашњег амбијента, који је са отварањем бифеа Кош, заокружен. Шанк склепан од дрвене кошаркашке табле, пресвучен мушемом, један тигањ, истина са никада и нигде укуснијом кобасицом и џигерицом, једно вишенаменско лонче, за кафу, чај, шербе, кувано вино и ракију и атмосфера за памћење, којој су у коначном тон дали и времешни музичари Тула и Миле Прћа. А тек гости, Петарини риболовци и ловци, шофери санитета из Хитне у суседству, судски приправници и практиканти, наравно спортисти са традиционалним пратиоцима и већ свакоразни пролазници из непознанце шта носи дан а шта доноси ноћ.

Још тада, проницљиви Земунци су знали на која врата да закуцају, стигли су са пилот пројектом Coca Colе, која се годинама само овде могла попити, будући да друштвени сектор о овој америчкој новотарији још дуго није имао став, а чекање за мишљење се одужило.

Једно време. у подне би долазила госпођа Колос са цегером пуним прелепих колача ,,homemade,, израде, што би сваку активност на стадиончету и у Кошу прекидало на кратко, док се присутни не засладе а скромни ситниш не напуни цегер. Е у том и таквом амбијенту, три дерана из комшилука, успут и баскет заљубљеника, провлачила су се неприметно кроз све те ликове, догађаје и догађања, до коша на стадиончету и времена своје кошаркашке среће. Знали су као нико, да осете свој тренутак, да се мобилишу и утрче у своје царство баскета, Мома Јањанин је имао лопту а Дуле Кебац и Горан Марвени добру вољу. Дуле Кебац, тај сјајни лик, који је кошарку волео много више него што је кошарка волела њега, памтиће се и као последњи комшија кошаркаш, и то још прволигашки еј, будући да је са кровом над главом кошарка дефинитивно изгубила кошаркаше комшије.

Комшије првотимци из 1961. године на игралишту у Дому омладине: Миле Радивојевић, Брана Голубовић Леман, Согла Вишић, Владан Михаиловић, Антоније Пурић и тренер Лука Станчић

Пућа Ракић, Мика Поповић Пита и Мића Енгел